Scroll Top

Размишљати о читаоцу и смислу, не о каријери

razmishlati-o-chitaotsu-i-smislu-ne-o-kari
Сличне теме

ТАЈАНА ПОТЕРЈАХИН, ЕТНОЛОГ И КЊИЖЕВНИЦА, КОЈА ИСПИСУЈЕ ТРИЛОГИЈУ “ВАРОШКЕ ЛЕГЕНДЕ”

Своју књижевност не оптерећујем својом визијом света. Постоји истина коју интимно фаворизујем, али не намећем је ни ликовима ни читаоцу

Списатељица и етнолог Тајана Потерјахин објавила је пре четири године први део трилогије “Варошка легенда” – “Први снег” (објављено у међувремену и друго издање), а ове године у издању “Дерете” изашао је наставак под називом “Ђавољи терет”.

– Књижевност је, у духовном смислу, мој свет, али у смислу друштвене повезаности с људима из тог света, ја сам потпуни аутсајдер. Спадам у писце којима се остварио сан, послала сам рукопис издавачу који је био први на листи жељених и добила позитиван одговор уредника. Живимо у времену у ком се стално потенцира фаворизовање тривијалности. То је веома обесхрабрујуће. Знала сам шта сам написала, али признајем да сам сумњала у то да се може тако “на поштовање – да ли вас занима мој рукопис” добити издавач, и то изузетно релевантан – каже за Борбу Тајана, па додаје да је од почетка знала да “Варошка легенда” не може да буде бестселер.

– То није књига за брзо читање, ни за оне који прате моду, није за плажу ни опуштање, није ни памфлет, није провокација, не може да се прочита “у једном даху”, ако ништа, преобимна је за то. Тражи читаоца који заиста воли књижевност, снажне ликове, добру причу, изграђен стабилан стил и поетику. То је класичан роман и вредност му није временски ограничена. “Дерета” своја издања не рекламира агресивно, а ни ја не волим наметљивост. Књига јесте, између осталог и роба, али не сме да буде само то, она је, пре свега, уметничко дело. Испуњава ме зато великим задовољством чињеница да “Варошка легенда” постепено просеца свој пут, стиже у кућне библиотеке, стиче спонтане препоруке критике и читалаца. Време увек ради у корист онога чија је вредност непролазна. Као писац сам задовољна и потпуно спокојна – истиче наша саговорница.

Радња романа одвија се с краја 19. и почетком 20. века. Како сте истраживали овај период живота у Србији, тачније Краљеву, и где?

– Историјска грађа за период који је мене интересовао углавном је доступна, чак и публикована. Од Народног музеја у Краљеву добила сам подршку, па сам могла да завирим и у неке изворе које није могуће наћи у библиотекама. Тадашњи директор музеја др Драган Драшковић, и засигурно највећи ауторитет за ову област, пружио ми је информације до којих бих сама вероватно дошла тек после више месеци архивског истраживања, које, истини за вољу, увек буде много узбудљивије него што звучи. То је детективски посао, пођете од једног интересантног податка и пустите да вас води. Одрасла сам покрај Краљева, али, истражујући његову прошлост, открила сам потпуно нови град. Заправо, онај стари. Можда не волим истраживање колико и само писање, али не могу рећи да ме не испуњава великим задовољством. Напослетку, ја сам етнолог. То ми је, такође олакшало, познавала сам процедуре у институцијама, литературу и изворе, знала сам где и шта да тражим. Али данас, кад имамо интернет, није тешко пратити трагове података и доћи до оних који су вам потребни. Проверити их увек. Студиозан сам и одговоран писац, нарочито кад пишем о аутентичним догађајима или личностима. Стало ми је до истине и тачности, не волим да се кријем иза уметничке слободе. Зато је неопходно да знам много више од онога што ћу заправо ставити у књигу. Да саградим кохерентан систем, читав стабилан и логичан свет и да онда, из тог целокупног фонда знања узимам само оно што је неопходно, што прича тражи, као кад се склапа мозаик. Не волим разметање сувишним знањем јер уме увелико да оптерети приповедање. Књига није квиз у ком треба да покажемо како смо велики интелектуалци.

Дипломирали сте етнологију и антропологију. Да ли је такав избор био у циљу бољег упознавања материје којом се бавите или се љубав према писању појавила тек касније?

– Писање је моја егзистенцијална нужност. Сазнање о томе стекла сам веома рано, једва да сам кренула у основну школу, али сам дуго била прилично пасивна по том питању. Чак и сада не спадам у оне писце који стално нешто пишу. Таленат је одувек био очигледан, али осећала сам дуго да још немам шта да кажем, чак сам у средњој школи мрзела да пишем писмене саставе, дан-данас презирем задате теме, мада разумем потребу да се развије способност одговарања на њих. Оно што ми иначе недостаје, у свим другим животним питањима и аспектима личности, самопоуздање, можда је кључна реч којом бих дефинисала свој однос према писању и свом идентитету писца. Било је периода када су се моји ближњи питали хоћу ли икада као писац “проговорити” јер сам стално била незадовољ- на написаним. Окрутна сам кад процењујем свој рад. Ужасавам се могућности да изгубим способност да своје писање поштено оценим. Ипак, кад сте млади и самопоуздани, може лако да се деси да испаднете глупи. Тако сам у једном периоду умисли- ла да ће формално образовање забога да упропасти мој “урођени гениј”, па сам одлучила да не упишем студије. Срећом, нисам остала при тој одлуци. Мајка ме је убедила да упишем факултет управо тим аргументом, да ће ми знање помоћи да будем бољи писац. Била је у праву, наравно, као и ја када сам тврдила да ћу знати када будем написала нешто заиста вредно. “Ја о свом таленту знам и превише”, каже Јесењин. Тако сам од младалачке разметљивости стигла до основаног самопоуздања.

Да ли својим књигама желите да направите осврт на прошлост да бисмо из ње учили или постоји нека друга идеја у коју желите да уверите читаоце?

– Волим да кажем како ја “само” причам причу која има своју епоху, ликове, радњу, идеје, поуке. Као и свака друга, таква је каква јесте јер не може да буде другачија, да је другачија, била би нека друга прича. Ликови у “Варошкој легенди” јесу носиоци етичких, идеолошких, политичких вредности, али оне су међусобно веома разнородне. Као и њихове нарави и судбине. Не говорим ја кроз ликове, него они говоре кроз мене. Волим вишегласје у књижевности иако понекад исцрпљује веровати у сваку написану реч. Постоји, наравно, идеја, постоји истина коју интимно фаворизујем, али не намећем је ни ликовима ни читаоцу. Важно ми је само да читалац поверује док чита да је све то стварно. Своје личне ставове, политичке, идеолошке, све друге презентујем кроз чланке које пишем. Своју књижевност не оптерећујем собом и својом визијом света. То је идеал коме стремим – да у том веома сложеном односу максимално ослободим себе.

Како у ери модерних технологија и аудио визуелних садржаја, када је писана реч изгубила значај, вратити људе читању и књижевности?

– Добрим књигама. Свет је увек у стању промене, с њим и човечанство и човек. Ипак, способност имагинације, потреба за причањем и слушањем или читањем прича, прати нас од настанка. Не верујем да ће писана реч изгубити значај, барем не пре него што читава наша цивилизација нестане. Можда ће је привремено потиснути атрактивније форме и медији, можда ће постати уточиште за чудаке одбегле од пост-постмодерне стварности, али књижевност неће нестати јер комбинује пишчеву и читаочеву имагинацију на специфичан начин, дајући овој другој простор који модерне технологије не нуде. Можда ће само у будућности постати очигледније него икада то да су људи који читају паметнији. Способнији да осмисле, да се концентришу, повезују, прате причу и надограђују је. Дакле, не можемо да тражимо оправ- дања у аудиторијуму и свету око нас. Морамо да стварамо књиге које су вредне читања, које ће читати паметни људи. Да размишљамо о читаоцу, а не о читаоцима. О смислу, а не о каријери. Један човек кога књижевност спасе значи спасену књижевност, али и спасен свет.

Наша историја је бездан сазнања

Који град, село или локалитет мање познати у Србији заслужују да се нађу у неком од ваших дела?

Од 2016, када сам почела да се бавим Краљевом током 19. века, незамисливо ми је да одем у било који други град. Завршићу трилогију и пустити време да ме наведе на неки траг, пут. Србија је лепа, а наша историја бездан сазнања, значења, свако место има своју причу, своје јунаке, сопствену поуку. Недавно сам се преселила у Војводину. Још се навикавам, ја сам дете са Ибра и Мораве, Гоча, Столова, пун је конфликта тај однос, али можда баш овде нека прича стотину или више година чека.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА

Додај коментар: