Руска дипломатија за спас Србије

ПУТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО АЛБАНСКИХ ГУДУРА ДО ОБАЛА КРФА

Савезници нису имали ни план ни сагласност о томе како да помогну и превезу српске трупе са албанске обале. Италијани су изневерили очекивања, а целу акцију убрзала је лична интервенција руског цара који је писао и енглеском двору и француском председнику

О транспорту српске војске са албанских обала на Крф постоји много митова, али и нејасноћа. У овом тексту, покушали смо да на основу историјских докумената “реконструишемо” дешавања током ове мукотрпне акције. После голготе коју су преживели спрски војници преласком преко албанских гудура, у привим данима децембра 1915. године пристижу ешалони војске на албанску обалу. Прва армија налазила се у заштитници на рејону Рожаје-Беране. Трећа армија , у повлачењу, расута је била од Пећи до Подгорице, а Друга од Подгорице у правцу Скадра. Коњичка дивизија приближавала се Валони, а Тимочка Елбасану, где је стигло и око 20.000 регрута. Рачунало се да је повлачење преживело приближно 110.000 људи и преко 2.000 официра.

ЗА ХЛЕБ ДАЈУ И ОДЕЛО И ОРУЖЈЕ

“Војску гони глад. За хлеб војници дају Арбанасима одело, оружје и сву бојеву резерву. Па, ипак свуда ужасно умирање од глади. На неким местима побуњени Арбанаси, удружени са аустроугарским четама, спречавају све лакше путеве српским трупама. Војска је сасвим дезорганизована. Неке дивизије не броје више од једне до две хиљаде људи, а неизвесно је до којег ће састава на крају бити сведене”, пише у извештају руског војног изасланика, генерала Артоманова који он шаље руској врховној команди.

С друге стране, од српских трупа већ пристиглих на јадранске обале чују се жалбе да савезници не притичу у помоћ. Руски амбасадор у Риму, господин Гирс, шаље телеграм 7. децембра у Петроград: “Срби осећају да им се положај све више погоршава. На све досадашње жалбе добијају од савезника празна обећања и не стиже им никаква помоћ”.

До доласка првих ешалона српске војске на обалу, савезници нису имали ни план ни сагласност о помоћи и превозу српских трупа. То је унело нове немире јер је војска очекивала савезничке бродове. Жалбе са српске стране на првом месту биле су усмерене против Италије, која им је била најближе, и Срби су сматрали да би они најпре могли притећи у помоћ. Међутим, италијанска влада оптуживала је Француску за споро доношење одлука и износила је у своју одбрану разлоге који су били мало разуљиви изнемоглим и малаксалим људима који су прошли албанску голготу. Док се чекало на помоћ, између Париза и Рима никако није долазило до споразума – куда превести Србе и ко и како ће то извести. Правдали су се савезници да се план за превоз српских трупа није могао брзо израдити из пуно разлога, али чињеница је та да Срби нису преко ноћи стигли на албанске обале. Било је времена више него довољно да се разраде планови и обезбеди прилаз транспорте- рима за превоз војске и народа. Проблем су биле, како су савезници објашњавали, немачке подморнице и потенцијално потапање бродова. И због тога је Италија сматрала да транспорту српских трупа треба да присту- пе сви савезници, а не само они.

ЦАР НИКОЛАЈ: ПОМОЗИТЕ ХРАБРЕ СРБЕ

Нашавши се без помоћи на отвореном мору, српска влада упућивала је Петрограду свакодневне молбе и извештавала о очајном стању у које су заспали народ и војска. Једини спас у овако тешким моментима Србија је очекивала од Русије и очајнички се тражила њена интервенција. То је покренуло и руску дипломатију и руску врховну команду, па и самог цара да у низу пошаљу телеграме Паризу, Лондону и Риму са циљем да убрзају споразум и евакуацију српске војске.

“С молбом обраћам вам се да покушате помоћи наше храбре савезнике Србе. Као што знате, један велики део њихове војске чека да оде са албанске обале. Потребно је што пре спасити српске трупе. Оне ће доцније несумњиво бити од велике користи за све савезнике. Ако Енглеска и Француска могу обезбедити њихово брзо и поуздано укрцавање и транспортовање на Крф, убеђен сам да ће тиме учинити праведно и племенито дело“, писао је руски цар енглеском краљу, а депешу сличне садржине и председнику Француске.

Ово лично залагање ауторитета самог руског цара Николаја имало је ефекат на савезнике, који су почели да решавају судбину српских трупа. Захтев савезника био је да Грчка уступи острво Крф за евакуисање и реогрганизацију српске војске, чему се у почетку опирао грчки краљ Константин. Истовремено савезници су учинили и други заједнички корак у Атини, тражећи од грчке владе уступање целе околине Солуна за слободно кретање савезничке војске. Грчка влада показала је одлучан отпор према овим савезничким захтевима. У питању острва Крф, Грчка је морала одмах попустити. Тако је убрзо обезбеђено све што је било потребно за транспорт српских трупа и са техничке и са политичке стране. И већ средином фебруара почиње транспорто- вање српских трупа на Крф. Тако се коначно завршио период мученичког повлачења српске војске захваљујући веома активној улози руског цара и комплетне руске дипломатије. Одмах по искрцавању на Крф, почео је период опоравка и реорганизације српске војске за нове борбе које ће уследити на Солунском фронту.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ