Уметници су постали храбрији

Тамара Роговић, визуелна уметница и ауторка изложбе ,,Земљакиња“

Савремени уметници све више истражују различите дисциплине уместо да се ограниче само на имитацију природе или визуелног света. Уметност је постала критична и има потенцијал да буде револуционарна

У савременом стваралаштву ретко који уметник успева да премости јаз између науке, филозофије и ликовне уметности на начин који то чини уметница Тамара Роговић. Она је недавно отворила изложбу ,,Земљакиња“ у галерији ,,Алексић“ у Крагујевцу, постављајући питања о нашем пореклу, припадности и будућности. Изложба је отворена до 8. јуна.

Рођена у Краљеву 1999, Тамара је већ у раном детињству показала изузетан таленат, постајући пионир убрзаног образовања и завршавајући основну школу за седам година, с дипломом ,,Вук Караџић“. Њени радови нису само естетски привлачни, већ представљају дубоке рефлексије о нашем свету и нашем месту у њему. Инспирисана концептима Николе Тесле о кретању и повећању енергије, Тамара анализира потенцијал и етику истраживања свемира, подстичући нас да размислимо о нашим везама са свемиром и другим облицима живота.

Како бисте описали концепт изложбе ,,Земљакиња“ и њену суштину?

– ,,Земљакиња“ је серија од осам слика и девет радова. Њена суштина лежи у вишеслојном концепту који истражује питања припадности, посебно у контексту идеје да смо сви становници планете Земље, те самим тим и Земљани. Ова изложба продире у различите аспекте осећаја повезаности, истражујући све сличности и различитости, познато и непознато, као и све разноликости присутне у нашој биосфери. Слике представљају дубока размишљања о овим темама.

Изложба је инспирисана размишљањима једног од наших највећих умова Николе Тесле. Како сте применили његове идеје о кретању и повећању енергије у свом уметничком изразу?

– Слике користе форме мостова, често сломљених, што вуче корене још из неких мојих ранијих серија. Ретроспективно сам открила да су у овој серији мостови постали путеви који симболизују вођење негде. Дакле, мостови се са сваком новом тематиком трансформишу, али остају мој визуелни идентитет. Иако су мостови апстрактнији, путеви представљају кретање, што је централни концепт изложбе инспирисан Теслиним разматрањима о кретању и животу. Ова инспирација потиче из Теслиног чланка ,,Проблем повећања људске енергије“ из 1900.

Иако је првобитно био технички текст, када је уредник препознао његов потенцијал, дозволио му је да се прошири на 40 страница, обухватајући и спиритуална, друштвена и политичка разматрања. Текст анализира проблем напредовања кроз три основна решења: храна, мир и рад. Фасцинира ме овај концепт и његова могућност разматрања из различитих перспектива.

Да ли сматрате да су борба и кретање, као ваша централна идеја, један од потенцијалних начина решавања проблема које имамо на планети Земљи?

– Сматрам да су борба и кретање једино потенцијално решење за наше проблеме. Као друштво, суочавамо се с дубоким проблемима, као што су насиље и неуспешни наративи коегзистирања, а перспектива пресељења на друге планете попут Марса постаје све реалнија. Међутим, кључно је да се запитамо да ли ћемо пренети наше проблеме и несавршености на нове територије или ћемо научити из прошлих грешака и градити одрживе и мирне заједнице.

-Морамо размишљати о поверењу, међузависности и очувању мира да бисмо избегли понављање истих грешака. Борба за мир није само у томе како га постићи, већ и како га одржати, што захтева константно кретање, рад на унапређењу и, на крају, убрзавање.

Како бисте описали своју уметничку филозофију, основни принцип свог стваралаштва?

– Основа мог стваралаштва све више постаје идеја да је уметност облик знања, а сам процес стварања уметничког дела акт размишљања. Ово једноставно сазнање постало је централно у мом приступу, инспиришући ме да све више истражујем ту тему. Оно што креирам није само резултат физичког рада, већ је процес који рефлектује моје мисли. Често слике остају неразрешене јер наше размишљање није линеаран процес.

У једном тренутку овај процес може деловати хаотично, али у исто време представља моју жељу да поделим своје мисли. Моја сликарска пракса је индивидуална, док се у другим формама изражавања ослањам на колективни рад, што представља потпуно другачију методологију. Када се посветим сликању и када сам сама, слике постају манифестација мог унутрашњег дијалога и размишљања.

Шта бисте желели да публика запамти, односно какву поруку или инспирацију да извуче, након посете изложби?

– Моје слике представљају моја размишљања, која су обликована различитим знањима и тражењем веза између њих. Желим да публика добије увид у ово и да је подстакнем на постављање питања. Моја изложба не нуди готове одговоре, уместо тога, желим да посетиоци размисле о перформансу који ће бити приказан као видео-рад да би га схватили у контексту целе изложбе и промишљали о међусобном утицају људи. За мене, слика је као перформер. Често експериментишем с њиховим излагањем на различитим местима, поштујући и дводимензионалност медија и физичку присутност у простору, баш као што поштујем и драгоценост уметничког дела.

Ипак, више ценим интеракцију између уметности и публике јер сматрам да је то суштина уметничког израза. Док ценим индивидуални израз, мислим да је важно очувати радозналост према ономе што се ствара заједнички. Да ли смо спремни да жртвујемо своје време, труд и дела у име уметности као израза и колико је то вредно када је колективно, представљају суштинска питања за која се надам да ће публика, бар делимично, осетити током посете изложби, посебно у смислу повезаности и заједништва.

Ваш рад обухвата различите дисциплине попут ликовне уметности, науке и фолозофије. Како успевате да у свој уметнички израз интегриште ове, наизглед потпуно различите, аспекте?

– Образовање често структурално дели људе још од раног детињства, када се процењују њихове тенденције. Ако сте склони математици, претпоставља се да нећете бити креативни и обрнуто. Ова поларизација ствара јасне границе између различитих путева и дели нас. Међутим, када размишљамо о будућности, то не би требало да буде случај. Верујем да би наука и уметност требало да буду нераздвојиви делови образовања још од раног детињства.

Оно што мене лично посебно интересује јесу тачке сусрета између дисциплина попут филозофије, уметности и науке и како се оне међусобно повезују. Не сматрам се ни искључиво уметником ни искључиво научником. Уместо тога, видим се као нешто између јер ме интригирају управо те интерсекције. У савременој уметности уметници су постали храбрији у истраживању различитих дисциплина уместо да се ограниче само на имитацију природе или визуелног света. Уметност је постала критична и има потенцијал да буде револуционарна, што треба да разумемо када говоримо о њој. За мене, све се своди на међусобну повезаност и зависност између дисциплина. Чак и када није очигледна, та повезаност постоји, само је питање како је открити.

Непрекидни процес постајања

Како се носите с невероватним достигнућима и успесима у свету уметности с обзиром на то да носите титулу најмлађег магистра визуелних уметности на свету?

– С годинама, ретроспективно разматрам своја постигнућа и све више прихватам идеју да сам постала оно што јесам у одређеном тренутку, али да континуирано морам да растем, развијам се и крећем даље. Разумем важност тога што сам била пионирка у многим образовним структурама, као и одговорност која произилази из дељења искустава, механика и система. Ипак, за мене лично, суштина је у непрекидном процесу постајања. Док је раније било важно постићи одређене циљеве и добити одређено образовање, сада је за мене кључан фокус на оно што ћу постати у будућности.

Фото: Слава Радојевић