Scroll Top

Лепотица у чипки од мермера

lepotica-u-cipki-od-mermera
Сличне теме

Катедрала у Милану, познатија као Дуомо

Изградња треће највеће цркве на свету трајала је од 1386. до 1965, а каменолом коме је преко шест векова ово једина муштерија и даље се издржава захваљујући њој

Миланска катедрала, познатија као Дуомо, заштитни је знак овог града и једна је од највелелепнијих грађевина на свету. Иако њена величанственост може, делимично, да се наслути и на основу фотографија, сусрет с њом уживо дословце оставља без даха. Сваки пут. Колико год често да посећујете овај град, сваки нови долазак пред Дуомо као да је први: тренутак док се пењете покретним степеницама са станице метроа, а пред вама се, део по део, у свој својој раскоши, открива ово чудо архитектуре, уз бројне уздахе одушевљења на десетине туриста око вас, незабораван је осећај.

Прича дуга шест векова

Прича о миланском Дуому, највећој готичкој и трећој највећој цркви на свету, прича је о вери и уметности која обухвата шест векова. Грађење је започело 1386, а коначни детаљи на фасади додати су 1965, тачно 579 година касније, што је ушло и у народну пословицу. Када хоће да опишу нешто што нема краја, Италијани кажу: ,,Као градња Дуома.“

Због тих стотина година дугих грађевинских радова и око 70 архитеката које су се смењивале на челу тимова дизајнера и инжењера, цркви је немогуће приписати једног аутора или јединствен градитељски стил. Када је изградња започета, готика је била на свом врхунцу, па се стога најчешће и описује као готичка катедрала у облику латинског крста, с наосом и трансептом, крстастим сводовима, великим прозорима с витражима, потпорним ступцима, преломљеним луковима и мноштвом високих кула.

Међутим, поред општег утиска помпезности, монументалности и вртоглавог стремљења у висину, карактеристичног за високу готику, Дуомо има осмоугаону куполу из времена ренесансе, фасаду рађену током неокласике, највиши врх торња је из 18. века, а главна бронзана врата из 20. века.

Најевропскија катедрала

Како је све почело? Изградњу велике катедрале Рођења Богородичиног наручио је 1386. милански надбискуп Антонио да Салуцо, на месту староримских базилика посвећених Св. Марији Великој и Св. Текли (чији су остаци видљиви у археолошком делу комплекса), у самом центру града одакле се гранају све важне улице. Почетак изградње подударио се с доласком на власт надбискуповог рођака Ђан Галеаца Висконтија, првог војводе од Милана.

За потребе изградње Висконти је основао Пречасну фабрику Дуома са 300 запослених. Тадашњи главни инжењер Симоне да Орсениго планирао је да сагради катедралу од ломбардијске цигле, међутим, Висконти је имао амбициозније планове. Вођен најновијим трендовима у европској архитектури, већ 1389. на чело фабрике поставио је Француза Николу де Бонавантура и дао ексклузивну дозволу фабрици да користи мермер из Кандоље код Торина, а каменолом ослободио свих пореза и царина. У фабрици су радили инжењери, архитекте, вајари и каменоресци из целе Европе. Градилиште је постало ужурбано место за размену најразличитијих идеја, искустава и вештина, што је Дуомо учинило најевропскијом од свих готичких катедрала.

Изградња је почела од апсиде на истоку, па настављена ка западу, према трансепту и наосу. Папа Мартин В освештао је олтарски простор 16. октобра 1418, иако ће до комплетног завршетка грађевине проћи још пола миленијума.

Крајем 15. века највеће архитекте и уметници тог времена, укључујући и Доната Брамантеа и Леонарда да Винчија, покушали су да реше тежак задатак дизајнирања куполе. Она је коначно постављена 1510. и висока је 65,6 метара. Након вишедеценијске стагнације, доласком Карла Боромеа на надбискупски трон (1564-1584), Пелегрино Пелегрини је постављен као главни инжењер. Боромео и Пелегрини су тежили ка новом, ренесансном, изгледу катедрале који ће нагласити њену римску италијанску природу и пригушити готичку доминацију, тада сматрану страним утицајем.

Фасада је у том тренутку и даље била гола, али су изведени радови на унутрашњој декорацији: презвитеријуму, мањим олтарима, крстионици и дрвеним хоровима за главни олтар, па је Боромео 1577. освештао читаву базилику као јединствену, нову цркву.

Наос за 40.000 душа

Укупна површина Дуома износи 11.706 квадратних метара и може да прими 40.000 душа. Велики ентеријер састоји се од петобродног наоса засвођеног крстастим сводовима. Висина наоса је око 45 метара, што представља највиши готички свод једне (завршене) цркве. Наосом доминирају 52 стуба, висока по 24,5 метара, а зидови и нише садрже више вајарских дела него иједна друга грађевина на свету – запањујућих 3159 призора. Посебној атмосфери доприноси 55 огромних, монументалних прозора с витражима. Када кроз њих продру сунчеви зраци, читава унутрашњост окупана је шареном светлошћу. Близу главног улаза налази се хоризонтална бакарна трака, дуж које су распоређене мермерне плочице са знацима Зодијака. То је, заправо, сунчани сат, Дуомов соларни меридијан. Ако пажљиво погледате свод на првој капели са десне стране, приметићете малу рупицу: зрак сунца се ту пробија у подне и, у зависности од месеца, осветљава одговарајући хороскопски знак. Сат су 1786. поставили астрономи Опсерваторије ,,Брера“.

Најбољи поглед у граду

Након више неизведених идеја за изглед фасаде, укључујући и ,,римску“ Пелегринијеву варијанту, нови архитекта Карло Буци одлучио је да 1649. фасаду, ипак, врати оригиналном готичком стилу. Радови су ишли споро све док 1805, уочи свог крунисања за краља Италије, Наполеон Бонапарта није наредио Карлу Пеликанију да их приведе крају. Пеликани је углавном следио Буцијев пројекат.

Последњи детаљи завршени су тек у 20. веку. Главна врата инаугурисана су 6. јануара 1965, што се сматра крајем изградње. Дуомо је једина црква на свету преко чијег целог крова можете да ходате. Први ниво, на 31 метар висине, простире се на 8.000 квадрата, око читаве грађевине. Стрмо степениште води до другог нивоа, на 45 метара висине, са централном терасом, једним од најлепших видиковаца у граду.

Терасе су испресецане богато украшеним мермерним торњевима. Укупно их је 135, у просеку су високи 17 метара. Читава спољашњост цркве украшена је са 3.400 статуа светаца, мученика и историјских ликова, 150 гаргуја, 96 дивова, 410 конзола… што оставља утисак као да је одевена у најделикатнију мермерну чипку.

Највиши, Главни торањ, изгађен је 1765-1770, чијом је изградњом Дуомо достигао вртоглаву висину од 108,5 метара.

Заштитница Мадонина

Као што је Дуомо симбол Милана у свету, тако је Мадонина (Богородица од милоште) симбол срца и душе града и његова заштитница. Дрвена скулптура, висока 4,16 метара, с гвозденом конструкцијом и опточена листићима чистог злата, постављена је на врх Главног торња 1774. Мадонина, која представља успење Богородице, није само верски већ и важан грађански симбол за Миланезе, још од буне 1848. против Аустријанаца. И данас, приликом државних и верских празника, италијанска застава виси на хелебарди десно од статуе. Иако је, након њеног постављања, уведен обичај да ниједна грађевина у Милану, у знак поштовања, не сме да претекне Мадонину у висини, ово неписано правило је први пут прекршено 1954, изградњом Куле Бреда. Од тада важи ново правило: ,,Свака зграда виша од Мадонине мора да поседује копију статуе.“

Радови не стају

И Пречасна фабрика и каменолом у Кандољи раде и данас. Црква је толико сложен градитељски подухват да захтева константну бригу и непрестане рестаураторске радове. Редак ружичасти мермер поседује јединствену лепоту, али и крхкост.

– Мермер може одједном да напукне, без најаве – каже Франческо Канали, данашњи менаџер Пречасне фабрике, за Њујорк тајмс. Климатске промене и загађеност додатно отежавају ситуацију. Та непрестана потреба за неким поправкама је добра вест за каменолом у Кандољи, селу од 200 становника у подножју Алпа, који се и даље издржава захваљујући свом једином клијенту.

– Увек имамо пуне руке посла – каже Марко Сколари, надзорник каменолома. Читав споменик је данас опремљен сензорима који константно врше разна мерења ,,попут електрокардиограма који никад не престаје“, каже Канали. Два пута годшње декоративни елементи и статуе имају и физички систематски преглед, због евентуалних напрслина или удубљења. Када се укаже потреба за поправком, припрему на мермеру углавном раде машине, али и даље су неопходне услуге специјално обучених каменорезаца
који могу да имитирају рад давно преминулих вајара. Можда су свеци и мученици доминирали вековима као омиљени модели, али су мајстори последњих година успели да ,,прошверцују“ и неке савременије фигуре попут боксера Прима Карнере, светског шампиона из тридесетих година 20. века, или мале главе Абрахама Линколна.

Википедија

Аутор: Миона Ковачевић

Додај коментар: