Видим лепоту у свему

Данијела МилаНова, уметник и дизајнер ручно осликаних кишобрана

Кад с таквим једним модним детаљем изађеш на улицу и отвориш га, а он леп, весео, шарен, као да шири радост око себе

Данијела Божичковић Радуловић рођена је Банаћанка, Белоцркванка, али ју је професија просветног радника одвела од завичаја пут планина. Најпре у Хомоље, у малу сеоску школу у Жагубичкој општини, а након деценије рада с децом добила је посао у петровачкој библиотеци да би недуго затим дошла на руководеће место те установе културе, као директорка Библиотеке ,,Србољуб Митић“ у Малом Црнићу. Како нам открива, пише и слика од кад зна за себе. Објавила је 12 књига, углавном прозних, а по једној је направљена и позоришна представа.

Када је сликарство у питању, учествовала је на педесетак заједничких и преко десет самосталних изложби. На књигама, сликама и уметничким радовима потписује се с МилаНова. Однедавно излаже и кишобране, које осликава различитим мотивима, претварајући их у права уметничка дела. Познати под називом ,,Додолице“, њени кишобрани су често и декор промоција књига које организује широм Србије.

Како се родила идеја о уметничком осликавању кишобрана и када?

– Родила се спонтано, а из ове перспективе, рекла бих да је била неминовна. Наиме, колегиници сам осликала сатенску сукњу мотивима из ,,Малог Принца“, коју је желела да обуче за неку значајну прилику, а онда ме је позвала и рекла да су најавили кишу и да не зна какав би јој се кишобран уклопио у ту комбинацију. Узела сам кишобран у боји сукње и осликала исти мотив. То је био пун погодак! Она је била задовољна и срећна, а ја – срећна и заљубљена. Радост стварања слика на кишобранима потпуно ме је обузела. Ево, и после годину дана интензивног рада и много осликаних кишобрана, то почетно одушевљење не јењава. Напротив.

Које боје и материјале користите и колико времена је потребно за исцртавање једног кишобрана?

– Постоје специјалне боје за тканину које комбинујем с акрилним бојама. Да би боја била трајна, да јој ни најјачи пљусак не може ништа, потребно је поштовати фазе израде, сликања и сушења боја. Сећам се да сам, на самом почетку, првих десетак кишобрана испробавала, да видим како реагују на воду. Радовала сам се невремену и пљусковима, излазила бих на улицу и стајала с раширеним кишобраном, ходала, трчала, проверавала квалитет и трајност боје. Када није било кише, стављала сам их у каду и туширала. То ми је било потребно да бих била сигурна да ће потенцијални власници бити задовољни квалитетом. За један рад, зависно од жеље, мотива и комплексности самог цртежа, потребно је од два до пет дана.

Долазе ли људи с конкретним предлозима или вам допуштају да ви преточите њихове идеје и замисли у цртеж?

– Најчешће им се допадне оно што виде и, као да им се одмах створи слика у глави, шта би они волели да имају. Дешава се и да им се допадну они које сам урадила, али чешће сами купци имају своје предлоге и идеје. Дају ми идеју, али мени препусте креативни чин да осмислим детаље око реализације. Најчешће кишобран наруче као изненађење и поклон. Било је поклона за рођендане, венчања, годишњице.

Где проналазите инспирацију за свој рад?

– Свуда. Заиста, свуда. И није ово фраза која само звучи позитивно. Ја сам неко ко воли и види лепоту у свему, у биљкама, животињама, човеку. У свим годишњим добима. За мене време никада није лоше. Увек је право. Инспирацију налазим у облаку. У јунацима из књига и филмова. У јутарњој кафи и осмеху. Посебно волим када слику прати и текст. Јесте да слика вреди 1.000 речи, али када мисао подвуче слику, она јако и моћно делује. Инспирацију ми дају и моји купци, који кажу: ,,Желео бих то или то.“ Људи су непресушни извор идеја. Онда настају различите слике и различити мотиви. Свакоме по жељи и афинитету. Дешавало се да неко види слику кишобрана који више није у мом власништву и каже: ,,Хоћу исти овакав.“ Е то ,,исти“ никада нисам успела да урадим. Можда нисам умела, а можда и нисам хтела јер сваки је уникатан. Једноставно, не умем да копирам, чак ни себе.

Који су најтраженији мотиви?

– Најчешћи мотиви које сам радила били су Мали Принц, Фрида Кало, српски писци, сунцокрети, цвеће, цитати из познатих романа или филмова или животни мото онога ко наручује, пропраћем одговарајућом сликом. Трудим се да то увек буде ,,слика“ онога ко ће га носити. Слика његовог унутрашњег бића.

У прошлости је био статусни симбол, данас се на њега гледа као на практичну ствар која штити од кише, али је и модни детаљ. Шта за вас представља кишобран?

– Десило ми се, недавно, да сам на улици видела жену с неким сивим кишобраном. Мислим да је и она била у неким сличним тоновима. И небо суморно, такође сиво. Хтедох да кажем: ,,Молим вас, дајте ми кишобран да га осликам, не треба ништа да платите.“ Уздржала сам се и прећутала, али ми је остао тај ,,вапај“ у грлу. У праву сте, данас се на кишобран гледа као на практичну ствар. Носе се, углавном, они на расклапање, у ташни. Њих најмање волим. Превише су ми скривени и згужвани.

Волим оне велике, стабилне, с дршком, који као да поседују извесно достојанство. Када с таквим модним детаљем изађеш на улицу, отвориш га, а он леп, весео, шарен, као да шири радост око себе. Статистика каже да се рукавице и кишобрани најчешће губе. Моје искуство каже да се овакви кишобрани не губе. Превише су аутентични да би били заборављени. А и препознатљиви да би се ико други усудио да га понесе као свој. Као особа која се бави, воли и целим својим бићем ужива у уметности – а уметност је и васпитавање деце и уношење креативе у посао који радиш и кување и све што човек ради пуним срцем – сматрам да уметност треба да буде доступна свима.

Не можемо да седимо скрштених руку и чекамо да се галерије и музеји напуне. Тога неће бити. Уметност треба извести на улицу, удахнути јој неку нову, другачију, енергију и димензију. Један нови, препознатљив, живот. Уметност је магија. Уметност је лепљива. Уметност је допадљива. Не занимају ме мишљења критичара. Интересује ме обичан човек. Онај који пожели да има слику на свом зиду, кишобран у својим рукама или у рукама некога кога воли, да обуче јединствен комад одеће, осликан како жели. Замислите тај осећај ношења уметничког дела на хаљини, кошуљи или мантилу. Дешава се и да други људи, у сусрету с овим што ја радим, и сами пожеле да направе нешто слично и буду инспирисани јер им се пробудио таленат који поседују, а који се, под утицајем неких животних токова, успавао.

Имате ли, можда, у плану да организујете ревију својих кишобрана?

– Већ сам неколико пута излагала кишобране. Велика ми је част што су они у понуди и у сувенирници на Голубачкој тврђави. Пошто је њихов назив ,,Додолице“, на свакој промоцији моје књиге, где одлучим да изложим и кишобране, вече почињем окретањем кишобрана и певањем додолске песме. Ревија је одлична идеја, било би дивно организовати је.

Кишни тренуци обојени радошћу

Да ли од уметности данас може да се живи?

– А када је могло? Мислим да таквих времена и није било. Заправо, било је, али ретко, за врло мали број уметника. Познато нам је да је већина великих уметника живела у крајњој беди и немаштини и да су, према правилу, постајали познати тек после свог физичког краја. Од уметности не може да се живи, али за уметност може. И мора. Кад те она обузме, постаје нераскидиви део бића. Уз њу се и замара и одмара. Уз њу стаје време и претаче се у дело.

Наравно да ми значи продаја и да се радујем свакој поруџбини, али ми је највећа радост када кишобран дође до наручиоца и кад каже ,,лепши је него на слици“. Е тај осећај среће и испуњености нема цену. И ако и у чему уживам, уживам у мењању енергије и монотоне једноличности заштитника од кише, кад на улици видим да неко ,,Додолицу“ држи изнад главе, бојећи кишни тренутак радошћу. Треба унети лепоту у све што можемо.

И треба бити јединствен. ,,Лепота ће спасти свет.“

Фото: Приватна архива