Scroll Top

Враћам људе романтици

vracam-ljude-romantici
Сличне теме

Гитариста и композитор Немања Богуновић прославља 25 година каријере

Моја улога је да људе вратим у нека лепша времена, да их изнова подсећам и да им изнова будим осећај за лепоту, љубав, романтику…

Гитариста и композитор Немања Богуновић одржаће концерт “Немања Богуновћ и пријатељи” 21. маја на Великој сцени Народног позоришта у
Београду.

– Публика ће имати прилику да чује композиције с новог албума, али и албума “Богуновић свира Богуновића” из 2019. Биће то једно комплетно ауторско вече које ће уприличити и моје сјајне колеге: Радмила Роквић, Јелена Димитријевић, Урош Бобић, Мима Врбанић, Љубинко Лазић, Александар Радојичић, Марија Лазић, Горана Ћургус и Коста Кнежевић – открива Богуновић, који ове године прославља четврт века каријере.

Музику је заволео још као младић, а своју срећу окушао је у Америци, у коју се првобитно запутио због тениса. Каријера му је, уз много труда и рада, убрзо кренула узлазном путањом. Низали су се успешни концерти у више од 20 земаља, где је наступао и за познате холивудске звезде и чланове српске и шпанске краљевске породице, а 2019. издао је ауторски албум “Богуновић свира Богуновића”.

Три године касније публику је обрадовао новим издањем “Миднигхт Серенаде” (Поноћна серенада), за које каже да је његова лична карта јер га у потпуности представља као композитора.

Који је то био тренутак када сте спознали да је музика ваш животни позив с обзиром на то да сте са 16 година у Америку отишли због тениса?

– Одувек сам волео гитару, али морам да признам да сам тенис, ипак, волео мало више и да је он био моја прва жеља. Међутим, како је тада било тешко послератно време, а тенис веома скуп спорт, наставио сам да се бавим музиком. Што сам више стасавао, све сам био приврженији музици.
С ове дистанце, драго ми је да сам изабрао музику јер ме она испуњава, дозвољава ми да се лепо изразим и направим непосредну комуникацију с
публиком, а и нешто је чиме могу да се бавим цео живот.

Као стипендиста владе САД, уписали сте универзитет у Лас Вегасу. Да ли су у Америци могућности заиста веће?

– Америка тих година и Америка данас су две потпуно различите земље. Нажалост, свет се много брзо мења и то најчешће нагоре. У периоду када сам ја отишао тамо ми је све било интересантно и велико. Могућности и све оно што је на располагању, као једном студенту, било је веће и доступније него код нас. Данас живимо неко тотално друго време и свима је све доступно. Данас нема места за било какве изговоре; човек може да студира било где и истражује сам јер највише и научи у сфери за коју се сам интересује. Не желим да ниподаштавам важност институција као што је академија, али ви тамо можете да научите до одређене границе, а сва остала надоградња зависи од појединца.

Постоје ли музички узори који су утицали на ваше стваралаштво?

– Након средње школе сви смо већ имали узоре у познатим светским гитаристима и помало смо се такмичили ко ће боље нешто да одсвира. Мислим да је моје сазревање у музичком смислу и почело у том периоду. Волео сам шпанску школу гитаре, и класичну и фламенко, од Ромера – с којим сам касније имао прилику и да сарађујем – до Дејвида Расела, који ми је исто драг гитариста. Почео сам као гитариста који је имао своје узоре, затим сам почео да пишем своје композиције за гитару, а данас пишем и за друге инструменте. Како време пролази, све више доживљавам себе као композитора, не само као гитаристу.

Шта вас је инспирисало за нови албум?

– Композиције су настајале углавном у време пандемије. Где проналазим инспирацију, не умем да одговорим ни сам себи јер, када бих то знао, ишао бих тамо по још. Мислим да она, пре свега, долази из посвећености и великог рада, нарочито онда када је немате. Наравно, треба знати и када оставити, па се вратити, али верујем да она долази као нека врста награде за посвећеност и преданост послу. Што човек више ствара, све више изграђује свој јединствени језик изражавања, а што боље успе да дефинише тај језик, то му је лакше да њиме барата. Ја сам доста романтичан тип; таква ми је музика и у таквом времену и живим. Музику користим да побегнем из ове свакодневице у неко лепше време.

Једном приликом сте истакли да је сваки уметник смели носач бунта и нове мисли. Какву мисао ви носите с обзиром на то да трајете преко две деценије?

– Још сматрам да је то тачно. То не мора нужно бити бунт, али уметник је тај који би свим својим бићем и залагањем требало да се труди да побољша и улепша свет у ком живи. То је начин на који ја доживљавам свој позив. Ми радимо нешто лепо и сврха нашег постојања јесте да улепшамо свет око себе у оквиру својих могућности и та мисао би требало да буде наша звезда-водиља. Моја улога је да људе вратим у нека лепша времена и да их подсетим на осећања која су можда мало заборавили да имају, да их изнова подсећам и да им изнова будим осећај за лепоту, љубав, романтику. Мој посао је двосмерна улица, због чега сваки пут када добијем повратну информацију добијам подстрек и истрајност да радим даље.

Одржали сте концерте у више од 20 земаља, међу којима је и наступ у чувеном “Карнеги холу” у Њујорку. Да ли је то концерт на који сте најпоноснији?

Наступити у дворани “Карнеги” заиста је била велика част и осећај је био неописив, али лично нисам доживео ту публику или тај концерт као нешто спектакуларно или много боље у односу на неке друге наступе. Мени је сва публика драга, а сви концерти се разликују по форми и свака форма има нешто своје и лепо. Важно ми је само да наступам негде где до сада нисам, што је за мене увек велика ствар. Где год свирам трудим се да то буде добар концерт и да осетим повратну реакцију публике јер када је она добра, ја се лепо осећам и тај наступ ме чини поносним без обзира на то где је одржан.

Фото: Марио Бралић

Већина музичког садржаја је лошег квалитета

Како оцењујете музичку, а како културну сцену Србије? Да ли класична музика изумире или је она само за одређени слој?

– Класична музика не би требало да буде за одређени слој људи и мислим да она свакако то није. Проблем је што се данас нуди много разног
садржаја, а већина је веома лошег квалитета. У том мору неукуса, тешко је да квалитетно дође до изражаја. То није нешто што се дешава само у Србији већ и у свету. Наша културна сцена би могла да буде боља, али не мислим да је катастрофална. Залажем се да се за културу издвајају већа средства, али и уметници сами треба да се изборе да оно што раде буде препознатљиво и њима исплативо. Највећи проблем код нас је то што се форсирају јефтини садржаји. Немам ништа против естраде, али требало би да и културни радници буду заступљени у једном коректном проценту. Мислим да се у данашње време све свело на јефтину и површну забаву и да нисмо свесни колико далекосежне последице то може да остави на будуће генерације јер несвесни губитак потребе за духовном надоградњом води у живот који је празан.


Додај коментар: