Највећа непозната хероина Другог светског рата

После 75 година пронађен оригинални списак Дијане Будисављевић

Недавно откривене листе с именима спасене српске деце из усташких логора поново су бациле светло на изузетну личност ове Аустријанке

Иако се мислило да је заувек изгубљен, списак с личним подацима 5.800 српске деце које је за време Другог светског рата у НДХ спасла Аустријанка Дијана Будисављевић, недавно је пронађен и у поседу је Музеја жртава геноцида у Београду.

Према речима директора музеја Дејана Ристића, ради се о једном од најзначајнијих открића у српској историографији у последњих неколико деценија, у контексту тема из Другог светског рата.

За Дијану Будисављевић, рођену Обексер, можемо рећи да је била “наш” пандан Оскару Шиндлеру, далеко познатијем хуманитарцу и немачком индустријалцу који је од смрти спасао 1.200 Јевреја, или Ирени Сендлеровој, пољској социјалној радници која је из варшавског гета на сигурно извукла 2.500 јеврејске деце.

Прашина која је деценијама прекривала Дијанин херојски подухват, пре око 20 година најзад је обрисана с њених старих дневника, чиме је испливала прича о једној великој хуманитарки с ових простора.

О њој је написано неколико књига и снимљено неколико филмова, но, и поред тога, стиче се утисак да се о Дијани и даље недовољно зна и говори.

ДИЈАНИНА БИТКА

Рођена је 15. јануара 1891. у Инзбруку, као Фрида Олга Дијана Обексер (Diana Obexer).

Тамо је, радећи као медицинска сестра, упознала Србина из Хрватске, хирурга и свог будућег мужа, Јулија Будисављевића.

Венчали су се 1917, а две године касније одселили у Загреб, тадашњу Краљевину Југославију, где је др Будисављевић радио као професор на Медицинском факултету.

Као чланица организације Хрватска жена, Дијана се током Другог светског рата ангажовала у пружању хуманитарне помоћи затвореницима у усташким логорима.

У јесен 1941, када је сазнала за страдања српских жена и деце у логорима Лоборград, Стара Градишка, Јабланац и Млака, с групом сарадника је организовала Акцију Дијане Будисављевић.

Сакупљала је храну, новац, одећу и лекове. У сталном страху од усташких власти, одлазила је у злогласне логоре и евакуисала изгладнелу и болесну децу, углавном с Козаре, Кордуна и из осталих босанских и хрватских села, и потом их збрињавала.

Ризикујући свој и животе својих најближих, Дијана је месецима водила сопствени рат – за млеко, храну и лекове намењене логорашима.

Управо овај њен подухват оцењен је као највећа хуманитарна акција у Европи током Другог светског рата.

Процењује се да је спасла преко 15.300 деце, од којих је око 12.000 преживело рат. Уз све то, успевала је и да води прецизне спискове свих малишана. Касније ће се открити да је између 1942. и 1945. детаљно све записивала и у лични дневник.

ЧУВАЊЕ ИМЕНА И ПОРЕКЛА ДЕЦЕ

Изгладнелу, болесну децу и децу која су често била и на самрти, пописивала је, узимала из логора и давала хранитељским хрватским породицама.

У својој картотеци чувала је њихова имена и порекло не би ли имали коме да се врате после рата, односно да би омогућила спајање деце с родитељима.

Поред спискова, картотека и транспортних листа, Дијана је правила и фото-архиву да би оним малишанима којима нико није знао име, сачувала могућност да их после рата неко препозна и врати породици.

Према неким сазнањима, сачувано је четири од укупно пет албума, а потресне фотографије су настајале углавном по доласку деце из логора у Загреб, на железничкој станици, у привременим смештајима.

На овај начин, хиљаде српске деце спасено је од сигурне смрти, али и сачувало своје име, порекло и веру.

ЗАТАШКАВАЊЕ ИСТИНЕ

Нажалост, након завршетка рата и доласка комуниста на власт, Дијани су одузете све картотеке и забрањен јој је рад. Многи родитељи малишана које је спасла никада нису пронашли своје најмилије, а бројна деца никада нису сазнала да су прве године живота провела у усташким логорима.

Одрасли су као Хрвати, без сећања на своје праве родитеље и порекло јер је, према наређењу Озне, сву документацију, фотографије и спискове које је ревносно чувала, 1947. Дијана морала да преда властима.

Како је истицао њен унук Леонард Рашица, највећа трагедија за Дијану било је управо ово одузимање картотеке, о чему најбоље сведоче њене речи записане у дневнику који је водила током рата:

– Предајем картотеку, бележнице за налажење непознате деце, регистар за фотографије и бележницу с пописом посебних ознака за децу. Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју децу. Страшно растајање у логорима, дугогодшња чежња за њима на раду у Немачкој, а сада неће наћи своје најдраже.

ТРИ НЕРВНА СЛОМА

Разочарана, тада је заћутала и никада више није проговорила о томе.

Властима је то ишло у прилог, будући да им није било у интересу да се прича да је једна Аустријанка спасавала српску децу из логора. Зачудо, сви политички системи, без обзира на идеологију, деценијама су покушавали да негирају њен рад.

Након рата водила је са супругом обичан живот у Загребу, а почетком седамдесетих вратила се у Инзбрук. Тамо је преминула 20. августа 1978, у 87. години.

Никада се није у потпуности опоравила од обиласка усташких логора, где се и заразила болестима које су тада владале. Прележала је тифус и до краја живота трпела последице три нервна слома.

ДНЕВНИЦИ ОТКРИВЕНИ ПОСЛЕ СМРТИ

Упркос свом више него херојском делу, Дијана је дуго била заборављена од историје. Осим логораша, историчара и ретких научних установа, њене заслуге остале су непознаница.

Интересантна је чињеница да чак ни Дијанина најужа продица није знала чиме се она бавила током рата.

Тек деценију по њеној смрти, унука Силвија Сабо, сасвим случајно, у хрпи докумената пронашла је записе назване Извештај о раду акције. Силвија га је касније превела с немачког на хрватски и 2003. објавила књигу Дневник Дијане Будисављевић.

Нажалост, Диајне још нема у уџбеницима и једва да се спорадично помене, па је тако њено име и широј јавности остало махом непознато.

Српска Шиндлерова листа

Вест објављена крајем априла да је Музеј жртава геноцида дошао у посед списка Дијане Будисављевић из друге половине 1942, с подацима око 5.800 спасене српске деце, ођекнула је у домаћој и светској јавности.

– Стручњаци с правом извештавају да је експлодирала историографска бомба и да су Срби коначно дошли до своје Шиндлерове листе – изјавио је директор музеја Дејан Ристић.

Реч је о документу са свим релевантним личним подацима који омогућавају да, тада деца из логора (рођена између 1930. и 1940), а данас људи у дубокој старости или њихови потомци, коначно сазнају идентитет који су добили рођењем, уместо оног наметнутог, услед последица рата.

Списи за којима се трагало више од 75 година и чије порекло Музеј геноцида још не жели да саопшти, од сада ће бити доступни у овој институцији.

Дијана је преузимала податке из овог списка за своју свеобухватну картотеку. За њом се и даље трага.

Фото: Музеј жртава геноцида