Српско чудо природе

Ђавоља варош, јединствена геоморфолошка појава у нашој земљи

Овај споменик природе чине два, у свету ретка, феномена: земљане фигуре и два извора јако киселе воде

Споменик природе Ђавоља варош налази се на југу Србије, на обронцима планине Радан, недалеко од Куршумлије. Чине га два природна феномена: земљане фигуре, као специфични облици рељефа који у простору делују врло атрактивно, и два извора јако киселе воде с високом минерализацијом.

Ова два, у свету ретка, природна феномена, посматрана заједно, Ђавољу варош чине правим светским чудом природе. Њихову атрактивност допуњује околни природни амбијент који делује сурово, скоро мистично, а у ширем окружењу живописно и питомо, као и остаци насеља, старе цркве, гробља и неколико занимљивих рударских јама. Локалитет Ђавоља варош је стављен под заштиту државе још 1959, а 1995. уредбом Владе Републике Србије проглашен је за природно добро од изузетног значаја и стављен у прву категорију заштите – споменик природе. Укупно је заштићено 67 ха површине.

Земљане фигуре

Земљане фигуре или, како их локално становништво назива, “куле” смештене су у две јаруге, подељене уском вододелницом чији се изворишни делови спајају у јединствену ерозивну челенку, страховито разорену ерозивним процесима.

Јаруге такође имају чудне називе: једна је Ђавоља јаруга, а друга Паклена јаруга. Укупно постоје 202 земљане фигуре различитих облика и димензија, висине од два до 15 метара, ширине од пола до три метра, с каменим капама на врху. Настају као резултат специфичног ерозивног процеса који траје вековима.

Фигуре се образују, расту, мењају, скраћују, постепено (врло споро) нестају и поново стварају. Под ударом кишних капи долази до растварања и одношења растресите подлоге земљишта. Међутим, материјал који се налази испод камених блокова бива заштићен од “бомбардовања” кишних капи и спирања, па остаје у терену у виду зачетних земљаних стубова-фигура.

Повећање висине стубова потпомаже убрзана линијска, усмерена ерозија воде која отиче око њиховог подножја, вршећи спирање материјала. Како је нагиб терена на ком се стварају фигуре врло стрм, вертикална ерозија преовлађује над бочном, што убрзава одношење материјала и стварање стубова. Овако настале земљане стубове остали климатски фактори (ветар, сунчеви зраци, промена температуре и др.) обликују у земљане фигуре чудног облика и изгледа које, када се дуже посматрају, делују нестварно, како у погледу облика и величине тако и невероватне статичке постојаности.

Делује нестварно да једна земљана фигура, у основи широка три метра, а висока десет и више, у врху се завршава дебљином од 20-30 цм и таква опстаје деценијама и вековима под теретом каменог блока тешког и до сто и више килограма. Овај геоморфолошки феномен је јединствен у нашој земљи и врло редак у свету. У Европи има сличних појава у Алпима (с обе стране превоја Бренер у Аустрији и Италији, код Болцана, затим у Валеријену, у покрајини Горња Савоја, у Француској и др.). У Америци је позната Башта богова. Међутим, у Ђавољој вароши су “куле” бројније, већих димензија и знатно постојаније.

Ђавоља вода

Друга природна реткост у Ђавољој вароши су два извора воде чудних својстава. Ђавоља вода, која се налази у непосредној близини земљаних пирамида у Ђавољој јарузи хладан је и екстремно кисели (пх 1,5) извор с високом минерализацијом (15 г/л). Садржај неких елемената (алуминијум, гвожђе, калијум, бакар, никл, сумпор) екстремно је висок у односу на обичне воде за пиће, односно повећан је од 10 до 1.000 пута. Црвено врело је други извор који се налази низводно, око 400 метара од првог на алувијалној тераси, односно на равном терену. Он је мање кисео (пХ 3,5) и с нижом општом минеризацијом (4.372 мг/л). Његова вода се због равног терена разлива у веома танком слоју и отиче у корито оближњег Жутог потока.

Због оксидације гвожђа, које вода садржи у великим количинама, ствара се црвена тераса лепезастог облика, која у простору делује веома атрактивно. Чудно извајане, а још чудније поређане земљане фигуре, дивљина ерозивне челенке, вода чудног укуса и мириса, мистика и тајанственост коју стварају звучни ефекти док дува ветар утицали су на машту локалног становништва да локалитету да назив Ђавоља варош, а све ове чудне природне појаве објашњава легендама које је вековима измишљао.

Камени сватови

Некада давно овде су живели скромни, мирни, својој вери привржени, становници. То је сметало ђаволу, па им је он спремио “ђавољу воду” да забораве на родбинске односе. Пошто су пили ту воду, омамљени мештани реше да венчају брата и сестру. Ђавољи план је покушала да спречи вила која, према легенди, и данас држи под својом заштитом овај крај. Вила није успела да уразуми сватове и они кренуше с младенцима ка цркви на венчање. Она се онда поче молити богу да на, неки начин, спречи родоскрнављење. Бог услиши њену молбу, споји небо са земљом, дуну јак, хладан ветар и окамени сватове с младенцима. Друга легенда каже да земљане фигуре представљају окамењене ђаволе које су неки људи дуго носили на својим леђима, доносећи им зло и невоље, а њих су се отарасили преноћивши једну ноћ покрај Цркве Свете Петке у непосредној близини фигура. Света Петка помаже болеснима и невољнима који посете ово место, па отуда и веровање да се марамицом додирне болно место и помисли жеља, а затим веже на стуб да би с марамицом све муке и проблеми (ђаволи) остали у Ђавољој вароши. Марамице остају на овом месту седам дана, а затим се закопавају и мука вечно остаје у земљи.

Саски рудници

Остаци три рударска окна налазе се на простору локалитета Ђавоља варош, од којих је само једно истражено. Његова дужина је 800 метара. Саски рудницо потичу из 13. века. У то време на овим просторима припадници германског племена Саси копали су руду гвожђа, а поред ње, у рудницима су нађене и руде бакра, олова, цинка и, у мањим количинама, руде сребра и злата