Sudbonosni pucanj u Marselju

Devedeset godina od atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića

Srpska javnost je decenijama bila potpuno nezainteresovana za detalje ovog ubistva, koje je svetska odmah prepoznala kao događaj koji će izmeniti istoriju

Ove godine navršilo se devet decenija od atentata na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marselju, atentata koji je umnogome promenio sudbinu srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije. Srpska javnost je decenijama bila potpuno nezainteresovana za detalje ovog ubistva, koje je svetska javnost istog trenutka prepoznala kao događaj koji će izmeniti istoriju.

Treći pokušaj ubistva

Kralj Aleksandar je otputovao u zvaničnu posetu Francuskoj, na poziv tadašnjeg ministra spoljnih poslova Luja Bartua. Planom posete bilo je predviđeno da zastane u Marselju, pokloni se ispred Spomenika Francuzima stradalim na Solunskom frontu i održi kratak govor.

U Marselj se iskrcao 9. oktobra 1934, oko 16 časova, a nepunih 20 minuta kasnije bio je mrtav. Ono što znamo i što se videlo prvi put na filmu jer je to i prvi ikada zabeleženi atentat filmskom kamerom – jeste da se atentator Veličko Kerin popeo na papučicu automobila i pucao pištoljem iz neposredne blizine u kralja Aleksandra. Većini istoričara ovo je bilo dovoljno i više nego jasno. Ubica je bio Bugarin, pripadnik VMRO, a istraga će utvrditi da je iza ove organizacije stajao ustaški pokret predvođen Antom Pavelićem i potpomognut državama koje su želele revanšizam i rušenje odluka s Konferencije mira u Versaju, na prvom mestu Italije, Mađarske i Austrije.

Ovo je bio treći ozbiljan pokušaj atentata na kralja Aleksandra. Prvi je pokušao član Komunističke partije Spasoje Stejić još juna 1921, kad je bacio bombu na kočije u kojima su se prevozili kralj Aleksandar i Nikola Pašić. Drugi je delo ustaškog pokreta. On je pokušan decembra 1933, kad je kralj Aleksandar dolazio u Zagreb da obeleži svoj rođendan, ali je policija dobila dojavu i uhapsila nesuđenog atentatora. Nakon toga kralj Aleksandar je shvatio ozbiljnost pretnji po njegov život, te je početkom januara na Bledu napisao testament, a u telegramu knezu Pavlu označio Musolinija kao nalagodavca i čoveka koji želi njegovu smrt.

Nešto se sprema

Ustaše su iz ovog propalog atentata shvatile da moraju naći čoveka koji je spreman da žrtvuje život i podići stepen zaštite podataka u svojim redovima. Organizacija atentata u Marselju svela se na nekoliko bliskih saradnika Ante Pavelića. Sami atentatori nisu znali do poslednjeg trenutka koja je njihova misija.

Zbog toga jugoslovenska policija nije imala precizne podatke, iako se danas spekuliše raznim informacijama: da su imali pisma s detaljnim opisom kako će se izvršiti atentat i slično, što nije istina. Naša policija, po reakcijama i kretanju visoko rangiranih ustaša, videla je da se nešto sprema i pretpostavljala da bi to mogao biti atentat na kralja Aleksandra, ali nije znala ni gde ni kada.

U zvaničnoj poseti kralja Aleksandra Bugarskoj septembra 1934. naši bezbednosni organi su mislili da će tu pokušati s atentatom, međutim, sve je prošlo u savršenom redu. Bližila se poseta Francuskoj i želeli su da obezbede i taj put. Međutim, neko je signalizirao kralju da će to biti poprilično skupa organizacija; po jednoj informaciji, to je bio ministar policije Lazić, a po drugoj, predsednik vlade Uzunović. Kralj je zbog toga pozvao francuskog ambasadora u Beogradu i zatražio da njegovo obezbeđenje, prilikom posete, preuzme na sebe francuska policija. Ambasador Knobel je odgovorio potvrdno i od tog trenutka je odgovornost preuzela Francuska.

Katastrofalni potezi Francuske

I pored toga, nekoliko naših visokorangiranih policajaca s Vladetom Milićevićem na čelu, zaduženim za nadgledanje ustaškog pokreta, obrelo se nedelju dana ranije u Francuskoj, noseći sa sobom fotografije ustaša i bezbednosnu procenu koja je bila vrlo nepovoljna i slutila na atentat. Francuske vlasti su odbile svaki vid saradnje s jugoslovenskom policijom: pojačanu kontrolu na granicama, veći nivo zaštite, provera stranih državljana u hotelima… Ništa od onoga na čemu su insistirali naši bezbednjaci.

Na dan kada je kralj Aleksandar trebalo da pristane u Marselj izvršili su nekoliko katastrofalnih poteza: zamenili su blindirani zatvoreni automobil vozilom otvorenog krova, uklonili motocikliste koji je trebalo da prate automobil i postavili dva konjanika, smanjili broj pozornika na ulicama, uklonili kraljevog ađutanta generala Dimitrijevića i dodelili počasnog ađutanta generala Žozefa Žorža. Nisu napravili tampon-zonu između vozila i okupljenog naroda, već su dopustili da ivičnjak bude granica, a on je bio preblizu, nisu postavili snajperiste na krovove, nisu spuštene roletne i zatvorene žaluzine na trasi… Tako je kralj Aleksandar prepušten atentatoru na milost i nemilost.

Počinioci su brzo uhvaćeni pošto su bili podeljeni u dve grupe. Prva je bila u Eks an Provansu i nju su činili Veličko Kerin i Mijo Kralj, a druga se nalazila u Parizu sa Zvonimirom Pospišlom i Ivanom Rajićem. Francuskoj policiji su pobegli Ante Pavelić, Eugen Dido Kvaternik i Stana Godina.

U sudskom procesu kralj Aleksandar je ubijen drugi put. Želeći da sačuva dobre odnose s Italijom, Francuska je zabranila da se na suđenju spominje Italija. Osuđeni su svi gorenabrojani, ali je Italija odbila da isporuči Antu Pavelića i Eugena Kvaternika. Da li bi njihovim isporučenjem bio sprečen zločin koji se kasnije dogodio u NDH? Svakako jer su bili osuđeni na smrt.

Tajna uništenog snimka
Veliki broj novinskih i filmskih kuća, posebno iz Amerike, poslao je 9. oktobra 1934. svoje ekipe u Marselj. Atentat koji danas možemo videti snimio je Džordž Majet. Na tom filmu vidimo ulazak ,,Dubrovnika“ u luku, iskrcavanje kralja Aleksandra, ulazak u automobil i novinare koji ga okružuju, a onda i tragičan događaj, ali od trenutka kada je atentat već izvršen.

Tragajući za informacijama o ubistvu u Arhivu Jugoslavije, pronašao sam interesantne podatke vezane za film o atentatu. U fondu br. 102 ,,Zbirka Stanislava Krakova“, fascikli br. pet, pronašao sam tekst nedeljnih novina Vanderdi, koje su objavile izveštaj policije i nama nepoznatu činjenicu. Najbolji film atentata na Kralja Aleksandra u Marselju snimio je kamerman Edmond Bruks Daskomb, predstavnik jednog američkog filmskog društva. Njegov film prikazivao je do najsitnijih detalja prizor atentata i događaja koji su posle njega nastupili. Videli su se jasno propusti obezbeđenja vezani za poredak policajaca, prilazak atentatora i njegovo izvršenje dela, udarci sabljom koji su završili na glavi atentatora, metež koji je zatim nastupio, kao i policiju i žandarme koji pucaju u okupljeni narod. To je bio jedinstveni dokument i neprocenjivo svedočanstvo za nadležne institucije čiji je zadatak bio da utvrde istinu. Međutim, šta se desilo s tim filmom?

Cenzura je skratila film za jednu trećinu pošto ga je prethodno pogledala. Sve slike koje su teretile policiju i vlast uništene su. Nekoliko dana posle javnog prikazivanja film je zabranjen u Francuskoj i Alžiru. S druge strane, marseljski istražni sudija zaplenio je ono što je preostalo od ovog dokumenta. Marta 1935. na dnu svojih poslednjih strana francuske novine prenele su vest da je, nesrećnim slučajem, izgoreo film koji je prikazivao prizor samog atentata u Marselju.

Tako je nestalo svedočanstvo jedinog nepogrešivog i nepodmitljivog svedoka tragičnog događaja u Marselju. Nijedno službeno saopštenje o okolnostima pod kojim je film uništen nije objavljeno. Tim povodom istraga uopšte nije pokrenuta. Međutim, još mnogo pre hotimičnog sagorevanja filma, nestalo je i onog ko ga je snimio: kamermana Daskomba, koji je, iznenada, preminuo u američkoj bolnici u Neiju.

Oskrnavljeni automobil

Automobil delaž D8, sa svim oružjem koje je zaplenjeno kod atentatora, predato je našoj vladi godinu dana nakon atentata. Oni su bili izloženi u Vojnom muzeju (današnji Zavod za zaštitu spomenika na Kalemegdanu), a nakon oslobađanja Beograda oslobodioci su upali u muzej i oskrnavili postavku posvećenu kralju Aleksandru. Oružje je nestalo, a automobil je bio prepravljen za potrebe uprave grada. U njemu su se prevozile pomije i mleko. Nakon što je odslužio svoje automobil je odvezen na vojni otpad. Od njega su ostali samo farovi, koje je uspeo da sačuva Bratislav Petković, pokojni osnivač Muzeja automobila.

Autor: Milan Bogojević

Foto: Arhiva Borbe