Аветињска тишина на месту страдања

РЕДАКЦИЈА БОРБЕ ПОСЕТИЛА СПОМЕН-ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

Монументални споменик Камени цвет уздиже се пред нама као симбол страшног времена и стравичних злочина

Систем логора Јасено­вац, који је постојао од краја августа 1941. до краја априла 1945, представљао је највећи концентрациони логор на југоистоку Европе и најве­ћи концентрациони логор који није организовала нити њиме управљала нацистичка Нема­чка. Расправе око броја жртава годинама су се водиле и ни до да­нас нису извршена свеобухватна истраживања која би дала кона­чан одговор на питање броја и идентитета страдалих. На месту где се некад налазио логор нема никаквих трагова јер су их уста­ше на крају рата уништиле.

Део наше редакције посетио је Спомен-­подручје Јасеновац, меморијални комплекс посвећен жртвама истоименог усташког концентрационог логора. Поред споменика Камени цвет, аутора Богдана Богдановића, у оквиру овог комплекса налази се Мемо­ријални музеј, отворен 1968. На­ кон обиласка мало је рећи да нам је остао горак и прилично разо­чаравајући утисак. За саму пос­тавку у музеју, која је годинама изазивала многе полемике, може се рећи да је срамна, несхватљи­ва и непрегледна и да свакако не пружа праву слику о страхотама кроз које су прошли логораши. Музеј логора Јасеновац смештен је на релативно малом просто­ру, чине га мрачни, уски пролази, одвојени панелима, а имена стра­далих су на стакленим таблама окаченим о плафоне. У стакле­ним витринама је неколико де­лова одеће, керамичке фигурице које су правили логораши, цр­тежи и песмице једног дечака, рецепти једне логорашице… На фотографијама логораши који раде на насипу, гурају колица… Рекло би се, одличан начин да се докаже да је Јасеновац био радни логор, а не фабрика смрти.

Од свега, једино је можда реал­но представљена композиција воза којим су транспортовани логораши, локомотива и неко­лико вагона, али и то је у фази пропадања од корозије и попу­цалих дасака.

До стазе која води до спомени­ка стиже се асфалтним путем, али без икаквих натписа и путо­каза. Стаза је сачињена од дрвних железничких прагова (оста­така пруге којом су заточеници стизали у логор), којису у лошем стању и полакотруле, зарасли у маховину, а у удубљењима се на­зиру и печурке. Монументални бетонски споменик Камени цвет уздиже се пред нама, као симбол страшног времена и стравичних злочина почињених на том ме­сту. Иза њега можемо рећи да не одолева зубу времена јер откад је и свечано откривен 1966, на њему није било рестаураторских радова.

Па ипак, аветињска тишина које се чује око спомен-­парка сли­ковито дочарава размере ужаса који се овде догодио. Магла која нас је дочекала подигла се и у крипти споменика где су испи­ сани стихови “Јаме” Ивана Гора­на Ковачића. Остављамо цвет, одајући почаст онима који овде заувек остају.

Сећање на жртве је наша обавеза

Директор “Борбе” Андрија Јор­гић положио је цвеће на Камени цвет. Како се ове године навршава 77 година од пробоја јасеновачких логораша, али и 80 година од Битке на Козари, Јоргић је истакао да је очување сећања на највеће страда­ње српског народа обавеза коју не смемо препустити забораву.

– Изузетно је важно градити и неговати културу сећања, пре све­га, да се страхоте учињене нашем народу не би никад заборавиле ни поновиле. Јасеновац мора бити део нашег колективног сећања и место које свако од нас мора макар једном посетити. Наша је дужност да обезбедимо да будуће генерације знају за Јасеновац, али и све друге локалитете по­ свећене сећању на жртве ратова ­ рекао је Јоргић

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: БОРБА