Scroll Top

Цртање је размишљање, а тога је све мање

crtanje-je-razmisljanje-a-toga-je-sve-manje
Сличне теме

Чедомир Пакушевскиј Чед– Дизајнер, Режисер, и визуелни уметник

Вештачка интелигенција постаје све моћнији алат који омогућава визуелно неписменима да за час овладају вештинама о којима су могли само да сањају

Откад зна за себе, Чедомир Пакушевскиј Чед имао је афинитет према цртању, те га је наглашен таленат за ту врсту изражавања одвео у Уметничку школу, касније и на Ликовну академију у Новом Саду, где је у класи проф. Бранислава Добановачког дипломирао на Одсеку за Графички дизајн и визуелне комуникације. У жељи да теоријска знања потврди и допуни у свету актуелним практичним спознајама, магистрирао је на познатој СПД политехничкој школидизајнау Милану, чији је оснивач био легендарни Бруно Мунари. Да је много научио и овладао високософистицираним дизајнерским вештинама, показује податак да је, по окончању постдипломских студија, почео да ради у компанији “Скај синема”, а одмах затим и на МТВ. Чедомир Пакушевскиј Чед један је од наших најмлађих, у свету афирмисаних, дизајнера. Ради у Милану, где је креативни директор свог дизајн студија “FullScream”. У минулих неколико година освојио је више светски вредних дизајнерских и режисерских награда и признања, а великим успехом сматра и то што се у више земаља света приказују емисије и филмови с најавним и одјавним шпицама које је дизајнирао.

–  Управо  сам  завршио један велики едиторијал за “Ред ај” (Red-Eye) магазин, који се бави вештачком интелигенцијом (АИ) и метаверсом. Реч је о видеу и серији фотографија које сам снимао у Лондону с Тафаријем, сином певача из бенда Massive Attack. Не волим када је све у потпуности препуштено вештачкој интелигенцији, па је овај едиторијал неки наш одговор на то, како може вештачка интелигенција да се укључи у рад, а да, успут, не изгуби човека… – открива Пакушевскиј у разговору за Борбу.

Зашто вам се не свиђа идеја вештачке интелигенције?

– Зато што је реалистична и прети да сасвим замени људе. Бавим се дизајном од малих ногу и апсолутно ми је јасно шта се дешава у овој области. Одавно су највећи креативци у овој области, заправо, програмери који праве алатке којима се касније дизајнери, фотографи или режисери служе. Међутим, немојмо заменити креативце алаткама. АИ постаје свакодневно све моћнији алат који даје могућност визуелно неписменима да зачас овладају вештинама о којима су могли само да сањају. Одједном се у ланцу продукције прескаче дизајнер или креативац, па акаунт менаџер или продуцент сами могу да направе илустрацију која им је потребна. Чувени дизајнер Милтон Глејзер је говорио: “Цртање је размишљање” јер у самом процесу креативности човек укључује цело своје биће и, првенствено, размишља, а оно што је производ тога је јединствено и непоновљиво. Е то нећете наћи у радовима АИ. Проблем је с нама који имамо одређене стандарде како би нешто требало да изгледа и смисао који би требало да је очигледан, међутим, закон тржишта је “што више за што мању цену”, па ће за већину компанија АИ бити магични штапић којим ће моћи да производе тоне смећа које ће преплавити друштвене мреже и подилазити алгоритму. Ето, укратко, тај едиторијал је путоказ како се борити против тога. Видећемо колико ће бити схваћен.

Оно о чему цео свет говори с одушевљењем – вештачка интелигенција – није савезник креативним дизајнерима?

– У целој тој фрци око АИ некако смо сви увек замишљали да ће послови који ће бити аутоматизовани бити некреативни послови. На крају испада да та чувена “четврта индустријска револуција” креће од главе, па АИ прво замењује креативце, дизајнере, писце, новинаре… а ја се питам када ће на ред доћи бирократе. Да би нешто било замењено вештачком интелигенцијом, можда је прво потребно наћи некакву интелигенцију… Када бирократе буду на реду, знам да ће наћи начин да некако профитирају и на томе.

На чему тренутно радите? Шта су ваши свакодневни послови?

– Завршавам неке детаље на споту који сам снимао у Лисабону, радим на реклами за бренд потпуно рециклираних патика, помажем својој агенцији за репрезентацију из Амстердама око креативног дела једне рекламе за кафу и чека ме да се ухватим укоштац с фотографијама које сам радио с Елен Мирк, стилистом за “Вог”. То су ти такозвани свакодневни послови. Оно што ме испуњава већ дуже време је нешто друго, што има причу.

О чему се ради?

– Дуго сам радио на брендингу програма, шпицама за МТВ, SKY, рекламама за модне брендове Д&Г, “Армани”, “ Напапијри”… Имам више од 20 ПромаксБДА награда за брендинг програма, то је као Оскар за свет телевизије што се тиче графике и промоције. Једне године је мој студио узео и злато и сребро у категорији дизајна и најбољег уметничког директора на додели европских Промакс награда у Амстердаму. Иако је то веома лепо, постало је досадно и превише ограничавајуће правити шпице од 30 секунди, које су ту да најаве програм или продају парфем.

Уместо наратива, емоци­је и лепота су трендови свуда, па и у дизајну?

– Део приповедања је ту веома оптимизован, сведен на минимум, у најбољем случају, као нека хаику поезија, али сувише често толико сведен да губи смисао. Модни брендови чак избегавају “приповедање” јер то само повећава ризик да неко није “укључен” у циљну групу, тако да се покушаји да се направи нешто с емоцијама и причом често сведу на нешто што је само лепо. Следећи пут када видите рекламу која апсолутно нема смисла, можете бити сигурни да је до клијента, а не до режисера. “Лепота ће спасти свет” – могуће, али да би лепота била то, мора имати смисла…

Може ли приповедање проћи у некој другој вр­сти уметности, рецимо музици или филму? Радите ли на томе?

– Пре неких пет година почео сам да се бавим филмом, засад у краткој форми. И добро је почело. Мој првенац “Embodiment” је добио награду за најбољи експериментални филм на Фестивалу независног кратког филма у Лос Анђелесу, за најбољи модни филм на фестивалима у Милану, Великој Британији итд… Оснивач фестивала из Лос Анђелеса је приметио да је филм веома везан за моду, али је био довољно промућуран да схвати да је то био једини начин да га снимим, па је рекао да једва чека да види мој нови филм, који неће бити условљен тиме. Ето, на томе радим. Није лако јер сам у Милану, светском центру моде и дизајна, где су свуда око мене људи који уклапају одевне предмете. Рођен сам у Новом Саду, где људи углавном уклапају сланину са јестивим предметима, па пишем неку своју причу, пишем сценарије и преговарам с продукцијама о новим филмовима. У међувремену се трудим да прихватам послове који имају довољно “приче” и смисла у себи и крећем се тим путем. Повремено помутим воду у устајалом лепом свету дизајна и моде нечим што нико не очекује.

Пресудан утицај породице

Пакушевскиј нам открива своје духовно порекло, спознају уметничке вокације у себи и школе у којима је артикулисао природни таленат:

– Моја мама Коса је професор књижевности, дала ми је способност да разумем и изразим оно што осећам, доживљавам и видим око себе, а отац Стевица, инжењер, дао ми је дар да увек рацинално прилазим животу и проблемима. Старији брат Владимир је “кривац” што сам са шест година сео за компјутер, научио латиницу и енглески паралелно и заволео иновацију, брзину и свет технике и имагинаци је. Брату и мени родитељи су постављали високе циљеве. Није ми то увек пријало, међутим, данас знам, када освајам награде, да је то све било у реду јер ухватим себе како неком без довољно истрајности цитирам омиљену мамину, тј. Доситејеву, максиму: “Што те више ценим и поштујем, то ти веће зaхтеве постављам.”

 

аутор Драган Пејић

Фото:Приватна архива

Додај коментар: