Декор квари и понижава

Архитекта Бранислав Којић, иницијатор и родоначелник модерне у Србији

Зграда данашње Борбе и Павиљон Цвијета Зузорић значајна су сведочанства о Којићевом схватању архитектуре – да се она изражава сама собом и да је све што јој се додаје чини квалитативно сумњивом

Творац грађевина које не мењају намену Бранислав Којић (1899-1987), архитекта, професор на Архитектонском факултету и редовни члан САНУ, и даље живи кроз своја монументална здања која красе бели град скоро читав век.

Мењањем потреба друштва и грађевине су мењале своје намене, тако да је у српској престоници мало шта остало с истом сврхом за коју је првобитно грађено.

Ову чињеницу успео је да оповргне Бранислав Којић, пројектант Уметничког павиљона Цвијета Зузорић, који ове године прославља 95. рођендан, а, поред тога, и даље се налази и користи за превасходну намену – организовање изложба.

Још један од Којићевих познатијих пројеката је и некадашња Палата Времена, данас зграда Борбе, настала као медијска кућа и штампарија, што
је до данас и остала.

Можда се тајна његове свевремености крије у томе, како је сам Којић навео за лист Политика 1977, да је његов рад у служби
функционалног над ликовним, те да је нове задатке започињао суштином, а не формом.

Мерљивост успеха огледа се у спознаји и признавању грешака, које је архитекта Којић својски уочавао и признавао, те на њима радио и
поправљао их.

Иако иницијатор и родоначелник модерне у Србији, примећивао је тренд, од којег је увек бежао – да је архитектонски посао постао трка за оригиналношћу, која престаје да буде у служби човека, те је увек апеловао да се не заборави да је архитекта повереник друштва и да не би смео да пренебрегава друштвену одговорност.

Важност Којићеве заоставштине увидела је и Снежана Тошева, доктор наука и музејски саветник у Музеју науке и технике, на одсеку за архитектуру и градитељство.

Она је истраживање за своје магистарске студије посветила управо Браниславу Којићу, сачинивши монографију српског архитекте новог доба, а 2001. била је аутор изложбе Бранислав Којић – Сећање на архитекту у Галерији САНУ.

НАЈЗАХТЕВНИЈИ ПРОЈЕКАТ НА КАЛЕМЕГДАНУ

У разговору за наш лист Снежана Тошева наводи да је Уметнички павиљон Цвијета Зузорић на Калемегдану био један од најкомпликованијих
задатака постављених пред Којића – да у истом простору смести сликарске сале, концертну и свечану дворану.

Он је то зналачки решио тако што је сажео више функција у јединствену архитектонску целину, у потпуности задовољивши потребе савременог изложбеног простора.

– Ослобођен класичних академских претеривања, павиљон представља складну и монументалну целину, где је аутор, с једне стране, поштовао
захтеве инвеститора, док је, с друге, наговестио своје касније примарно опредељење за модерну архитектуру.

Његовом изградњом решен је проблем недостатка концертне дворане и изложбеног простора, тако да је павиљон постепено постао један од најзначајнијих средишта културних дешавања у Београду – објашњава Тошева.

МОНУМЕНТАЛНОСТ НОВИНСКЕ КУЋЕ

Зграду листа Време, данашње Борбе, на Тргу Николе Пашића Којић је пројектовао 1937, а градња је завршена октобра 1938.

– Разноврстан програм установе овакве врсте смештен је у два одвојена објекта, међусобно повезана пролазима у приземљу и на другом спрату.

Слободном организацијом основе као одраз поштовања функције, Којић је пројектовао рационално искоришћен простор, где је све било подређено задовољењу основних потреба новинско-издавачке куће.

Аутор је велику пажњу посветио обради ентеријера, о чему сведоче цртежи сачувани у његовој заоставштини.

Палата листа Време доминирала је доста дуго у визури овог дела града, истичући се висином, модерним стилом и монументалношћу у односу на оронуле грађевине у ближој околини.

Тек каснијом доградњом новог крила, по пројекту Александра Секулића, и довршавањем околног трга постигнуто је њено визуелно и архитектонско уклапање у урбанистичку целину градског језгра, каже за Борбу Снежана Тошева.

Палата листа Време и Павиљон Цвијета Зузорић значајно су сведочанство о једном времену и Којићевом схватању архитектуре.

– Све што долази ван облика је сувишно, погрешно, лажно. Архитектура се изражава сама собом. Све што јој се додаје, квари је.

Ма каквог извора и квалитета био, ма какве фактуре и материјала, декор понижава архитектуру која га носи, маскира је и чини је квалитативно сумњивом, говорио је овај поборник модерне архитектуре.

100 ПРОЈЕКАТА ЗА 20 ГОДИНА

У периоду између два светска рата Којић се интензивно бавио пројектовањем и активно учествовао у културном животу престонице.

У 20-годишњој градитељској каријери израдио је више од сто пројеката.

Осим нереализованих скица, цртежа и конкурсних радова, остварио је више од 40 објеката најразличитије намене, међу којима највећи број чине куће, виле и стамбене зграде.

После Другог светског рата престао је да се бави пројектовањем, потпуно се посветивши педагошком и научноистраживачком раду.

Као професор на Архитектонском факултету у Београду, највише се бавио проблемима индустријске архитектуре и уређења села.

Извршио је врло значајну реформу наставе, увео је нове предмете и написао неколико уџбеника из области пројектовања привредних и индустријских зграда и објеката сеоске архитектуре.

Као научник, проучавао је балканску профану и сеоску архитектуру, у оквиру које се бавио не само проблемима сеоског градитељства у прошлости већ и перспективама развоја савремене сеоске архитектуре; истраживао је насеља, проблеме регионалног и просторног
планирања, а изучавао је и науку о осветљењу.

Његова размишљања о архитектури и данас звуче актуелно, наглашавајући универзалне вредности и улогу архитекте, као и његову ширу одговорност.

У његовој изјави да је архитекта друштвеноодговорна личност, са широким овлашћењима препознајемо и тежњу да кроз читав опус помири
одговорност и овлашћења у различитим областима у којима је оставио значајан траг. Управо у тој универзалности и актуелности лежи и једна од
највећих вредности његовог опуса, као пројектанта и научника, вечите инспирације за даља истраживања и тумачења.

БОГАТА ЗАОСТАВШТИНА – ОДРАЗ СВЕСТРАНОСТИ

Заоставштина архитекте Бранислава Којића чува се у Музеју науке и технике у Београду. Формирана деведесетих година прошлог века, она је
једна од најпотпуније сачуваних, не само у музеју већ и у читавој земљи.

Оно што је на први поглед карактерише јесте разноврстан материјал у складу с разноврсним пољем Којићевог деловања и истраживања.

У заоставштини се чувају: пројекти, цртежи, скице, фотографије, албуми, негативи, разгледнице, стаклене плоче, техничка документација, белешке, рукописи, предавања, извештаји о теренском раду, преписка, предавања, цртаћи прибор, лични документа, књиге, часописи, сепарати, исечци из новина, водичи, каталози и карте.

– Захваљујући грађи коју је Којић прикупио, откривамо његову систематичност, посвећеност, упорност, стручност, ширину интересовања,
јасну мисао и сарадњу с многим институцијама и личностима.

За разлику од других заоставштина које су углавном фрагментарне, сачувани материјал пружа целовиту слику о богатом стваралачком опусу једног од најзначајнијих српских архитеката новијег доба.

Захваљујући његовој систематичности сачувани су готово сви пројекти, наводи Снежана Тошева.