Доктор који је лечио историју

Већи део живота посветио је истраживању и писању о несебичним делима хуманитарних мисија које су помагале Србији у Великом рату

Први светски рат значајан је део српске историје јер је током тог периода трагично настрадала трећина српског становништва. Нажалост, у нашој историографији једва да је ишта забележено на одговарајући начин о чињеницама од општег значаја за српски народ, који је претрпео огромне жртве у борби за свој опстанак и слободу. Веома мало је писано и о савезничким мисијама које су помагале народ и војску, као и о градовима где су се водиле битке за спас живота рањеника и оболелих.

Истражујући животни пут свог оца официра српске војске, доктор Жарко Вуковић (1930-2009), специјалиста социјалне медицине и публициста, дошао је до података о шкотским болничаркама које су неговале српске војнике током Великог рата. Изненађен што многе чињенице нису биле обнародоване и забележене, у њему се учврстило уверење да без потпуног увида у жртве које је поднео српск и народ током Првог светског рата, као и спомена на његова страдања и патње, не може бити ни потпуне историје нашег народа. Доктор Вуковић је истраживање усмерио управо ка томе и, након више од 20 година рада, 2004. објавио књигу „Савезничке медицинске мисије у Србији 1915“. Дело је резултат дугогодишњег прикупљања и проучавања докумената и података о догађајима и личностима од 1914. до 1918. и посвећено је медицинским радницима који су морално и одговорно обављали свој посао, не напуштајући рањенике ни по коју цену.

Трагајући за подацима о овој теми, др Вуковић се окренуо страним изворима, а велику помоћ представљала му је књига „Жене у рату“ аустралијске списатељице Монике Kрипнер, у којој су описани многи величанствени примери храбрости током Великог рата. Познанство с Моником је прерасло у велико пријатељство и она је била од велике помоћи у организацији долазака гостију из Британије и Шкотске.

– Мој отац је био посебно импресиониран болничарком Елси Инглис. Сматрао ју је највећим хуманитарцем тог времена јер је дошла да помогне иако је знала о тешкоћама на које ће наићи, ухватила се с њима укоштац и посветила томе цео живот – објашњава Ненад Вуковић. Докторка Елси Инглис била је на челу жена из Шкотске које су дошле у Србију да несебично помажу. Делила је судбину српског народа, жртвујући и свој живот, а за време епидемије пегавог тифуса стизала је на свако место где је то било неопходно.

Посмртно је одликована Орденом Белог орла, највишим одликовањем Србије, а њена биста коју је урадио Иван Мештровић налази се у Националној галерији Шкотске. Њој и осталим шкотским болничаркама у спомен у јесен 1915. подигнута је чесма, на месту Друге резервне болнице у Младеновцу. Чесму су изградили војници Моравске дивизије, а названа је Црквенац, по извору на којем је подигнута. Освећењу чесме присуствовала је и сама Елси.

– Први пут сам с оцем дошао 1985. да видим спомен-чесму. Једва смо дошли до ње јер је тада ту била мочвара, нису постојали ни прилаз ни степенице. Ти наши први доласци су били прилично пионирски подухвати. Међутим, укључила се општина Младеновац, као и наши британски пријатељи, потомци тих дивних славних жена, те је урађена санација и реконструкција. Иницијатива мога оца да се обнови ова спомен-чесма, у ствари, прича је која на леп начин осликава његов ентузијазам, посвећеност и упорност – истиче Ненад. Поред британских, у књизи др Вуковића приказане су и друге савезничке мисије попут руске – која је спасла Србију за време епидемија пегавца – затим, америчке, грчке, канадске, аустралијске, новозеландске и данске. Све су оставиле документацију о свом боравку у Србији. Доктор Вуковић се спријатељио с породицама и потомцима храбрих хуманитараца, поставио је спомен-плоче на згради Српског лекарског друштва у знак пријатељства између држава савезница и Србије, а о његовом раду и делима говори и документарни филм „Доктор који је лечио историју“.

Према речима нашег саговорника, његовом оцу је у овој мисији велику подршку пружала породица: супруга Верица, ћерка Ива и син Ненад. Породица је имала и широк круг међународних пријатеља и колега, а сваке године, након посете споменику посвећеном хуманитарцима из Великог рата, били би дочекани у Вуковићевом дому, као и у амбасади Велике Британије у Београду.

Др Вуковић је допринео и побољшању односа српског народа и Велике Британије. О томе у поменутом документарном филму сведочи и тадашњи британски амбасадор у Београду Денис Kиф, који је 2015. именовао британску резиденцију у Дом Елси Инглис.

Иако је култура сећања у Србији развијена, чини се, ипак, да је више усмерена ка обележавању ратног херојства него ка хуманитарним личностима и мисијама. Управо зато, заоставштина доктора Жарка Вуковића је сигурно допринела да се то промени, због чега му дугујемо велику захвалност.

Помагале и након рата

Пред крај Великог рата, Болнице шкотских жена наставиле су да у Србији пружају медицинску помоћ војницима, цивилима и ратним заробљеницима. У Врању је основана нова стална болница за 300 пацијената, која је почетком 1919. предата српским властима. Док је већина припадница болница по завршетку рата отишла својим кућама и наставила своје предратне животе, неке жене и ветерани одлучили су да остану у Србији и пруже преко потребну медицинску помоћ локалном становништву. Болнице шкотских жена у Лондону и Единбургу помогле су изградњу Меморијалне болнице за мајку и дете „Др Елси Инглис“ на Дедињу. Др Kетрин Макфејл отворила је болницу за болесну децу у Београду. Евелина Хаверфилд водила је болницу за сирочад у Србији све до трагичне смрти 1920.

Фото: Приватна архива