Песмом обишао цео свет

Радијски певач није могао да буде свако. Певало се искључиво уживо. Није било снимања, па да можете да поправите и кренете из почетка

Легендарни певач Жарко Данчуо (77) оставио је неизбрисив траг на југословенској музичкој сцени, певајући многе жанрове – од рока преко шлагера до романси и староградских песама. Звезда некадашњих музичких фестивала забавне музике на којима је освајао и многе награде од детињства је био предодређен да пева, а заслужан је и за каријеру оца Душана.

– Филм о пољском композитору Дворжаку, који на виолини свира чувену Хумореску, био је пресудан за моју жељу да се бавим музиком, па су ме родитељи са свега пет година уписали на часове клавира. Убрзо након тога постао сам члан Дечје драмске групе Радио Загреба, где сам, поред дечјих песама, показао умеће и за извођење староградских композиција – почиње разговор за Борбу доајен староградске музике.

Иако обично бива да родитељи погурају своју децу, у овом случају је било обрнуто. Жарко је оца извукао из анонимности када је, на предлог челних људи радија којима је рекао да му и отац лепо пева и свира гитару, дошао заједно с њим на снимање. Тако су годинама Душан и Жарко Данчуо били радијски певачи, касни- је и дискографски, цењени и популарни на југословенској музичкој сцени.

– Радијски певач није могао да буде свако, то је била привилегија. Пролазила се врло ригорозна аудиција, људи у жирију су били строги и музички образовани. На радију се тада певало искључиво уживо, тако што би оркестар и певач чекали у студију знак за завршетак програма и кренули с извођењем. Није било снимања, па да можете да поправите и кренете из почетка – објашњава Жарко. Шездесетих година прикључио се групи Роботи, а 1965. започео је соло каријеру. Учествовао је на многим фестивалима попут Загребачког и Опатијског, као и на Шлагеру сезоне, где је освојио прву награду с композицијом „Мој професор“ Корнелија Ковача.

– У то време снимио сам и прву плочу за „Југотон“ „Сјећање на септембар“, а 1968. од младог композитора Војкана Борисављевића добио сам позив да учествујем на Омладинском фестивалу у Суботици. Иако је тај фестивал за мене био корак уназад јер сам до тада већ учествовао на озбиљнијим и значајнијим манифестацијама, пристао сам јер сам чуо да ће наступати и тадашња мис Југославије Далиборка Стојшић. И како се то каже, чим смо се видели, одмах смо се спазили – присећа се Жарко.

Почетком седамдесетих постао је члан популарног квартета Оне и они, који је харао домаћом и руском музичком сценом. Оригинални чланови квартета били су Миња Субота, Боба Стефановић, Лидија Кодрич и Далиборка Стојшић, будућа Жаркова супруга. Како је Боба Стефановић тада имао хит „Обриши сузе, драга“, напустио је групу, а на његово место је дошао Жарко, који се тада и преселио у Београд из родног Загреба.

– У тој групи сам био четири године и имали смо врло леп и атрактиван програм. Много смо путовали по Совјетском Савезу. Међутим, из групе сам изашао 1975. и од тада смо једно време Далиборка и ја наступали сами, а сарађивао сам и са војним оркестром „Станислав Бинички“, с којим сам много пута обишао све републике некадашње Југославије. Имали смо наступе и у Аустрији, Мађарској, Румунији, Бугарској, тако да могу рећи да сам песмом обишао цео свет – вели Жарко.

За популарношћу, каже, није тежио јер му је важније било да сачува индивидуалност и породични мир.

– Целог живота сам каријеру водио тако да себе и своју породицу заштитим од медијске пажње. Нисам хтео да будем популаран, хтео сам да будем, пре свега, поштован као певач. Нисам желео да се о мени прича, да свако има право да коментарише мој изглед, певање, породичну ситуацију… Одабрао сам професију која захтева медијску пажњу, а, у суштини, нисам могао да поднесем да ме зову дању и ноћу, звоне на врата или добацују на улици – објашњава Жарко.

Ређали су се хитови, фестивали, плоче, турнеје по СССР и бројне награде, а, затим, почетком осамдесетих година, Жарко се окренуо другом жанру.

– Схватио сам да је дошао нови талас забавне музике, да мелодија није више била примарна и ту себе нисам видео. С обзиром на то да сам одрастао уз оца, који је певао романсе и староградске песме и од кога сам и научио како се то пева, није ми био проблем да се прешалтам. Имао сам срећу да су ме позвали на Фестивал подунавских песама. Победио сам с песмом „Дунав, Дунав тихо тече“ земунског песника и боема Јована Љубинковића Пубе, која у оригиналу није имала те стихове, већ сам их ја дописао- каже Жарко који је, након тог фестивала, снимио и три самосталне плоче са староградским песмама и романсама.

О музичкој сцени и, уопште, музичким фестивалима данас, Жарко тврди да више немају онај значај.

– Некада сте могли да представите нову песму једино преко фестивала или аудиције за радио, док данас имате иза сваког ћошка приватни студио и приватне телевизије. Драго ми је да су прошле године оживели Београдско пролеће у Дому синдиката. Волео бих да тај фестивал задржи господски шмек и дух некадашњег времена – истиче наш саговорник.

Жарко и данас пева, када хоће и где хоће, и то из истих тоналитета као и пре пола века, ужива у пензионерским данима у миру и природи Космаја и са задовољством најављује нови пројекат, који је у припреми.

– Спремам нешто што ће бити круна моје каријере. Музичка продукција Радио Београда ми је предложила да направим избор од 10 шлагер-песама. Албум ће се звати „Да се не забораве најлепши шлагери“. Биће то песме из шездесетих година. Сјајно је што сам добио ту прилику и надам се да ће албум изаћи до краја године јер су то песме које треба сачувати од заборава, а тужно је да нико од аутора, па и извођача тих песама није више међу живима – поручује Жарко.

Фото: Архива Борбе