Емоција се увек разуме

ДАНИЦА КРСТИЋ, ПЕВАЧИЦА ТРАДИЦИОНАЛНЕ МУЗИКЕ

Као народ, склони смо забораву, а живимо у земљи богатој правим вредностима. Треба децу од малена учити српском традиционалном певању и плесу

Иво Андрић једном рече: “Заборав све лечи, а песма је најбољи начин заборава јер у песми се човек сећа са- мо онога што воли.” Иако смо можда склони забораву, већину нас ипак, кад чујемо звук етно-мелоса обузме језа, срце заигра, а тело завибрира. Наше традиционалне песме увек нас подсете на најлепше, али и најпотресније приче које смо готово сви слушали као мали и уз које смо играли у културно-уметничким друштвима.

Скромна девојка која је пажњу привукла још као дете које је на сцени пленило гласом и ентузијазмом у најлепшим народним ношњама данас нас подстиче да заједничким снагама склапамо делиће слагалице српске културе и обичаја, који су јединствени. Колико се у нашој земљи посвећује пажња изворној музици, како се “пева у тепсију”, али и о својим почецима, открива нам млада певачица традиционалне музике Даница Крстић.

Како је све почело и сећате ли се свог првог наступа?

– Сећам се, заправо је врло интересантна причазатоштомеје Биља Крстић, којами, да нагласим, није мајка, позвала да отпевам песму на њеном наступу. Била сам њен ватрени фан и тата и мама су ме одвели пре концерта да ми потпише албум и да се упознам с њом. У току тонске пробе Биља ме је ноншалантно питала: “Знаш ли да певаш нешто од мојих песама?” Рекла сам: “Знам све” и отпевала јој цео њен албум. Биља је врло изненађено констатовала да лепо певам и питала ме да наступим с једном песмом на њеном концерту. Одмах сам прихватила! Отишла је код мојих родитеља, рекла им да сам веома талентована и да би желела да отпевам једну песму на концерту. Моја мајка се насмејала и рекла: “Али она не зна да пева”, на шта је Биља казала: “Ваше дете зна да пева, на вама је само да ли хоћете да је пустите.” То су биле Биљине речи након којих сам први пут изашла на сцену. Тог снимка нема, али снимак мог другог наступа са Јеленом Томашевић имам, из крагујевачког “Абрашевића”. Нисам претерано размишљала, изашла сам, отпевала, добила аплауз и мојима је било јасно који је мој пут.

Шта је то занимљиво што сте са-знали кроз своја истраживања о нашим обичајима и традицији, за шта ни сами раније нисте чули, а волели бисте да се пробуди и отргне забораву?

– Пошто сам велики патриота, било ми је битно да се пракса “певања у тепсију” не заборави и да се напише права реч за то, пошто у литератури данас често може да се сретне да је то искључиво муслиманска заоставштина.

Зашто мислите да је дошло до те грешке?

– Зато што смо ми, као народ, врло склони заборављању. На пример, на Косову и даље имамо очувану ту праксу, која је и даље витална и коју, наравно, изводе Срби. “Певање у тепсију” је на цео Балкан дошло доласком Турака. Тамо где су људи иначе имали појачано извођење епских песама, ту су песме о јунацима и српству биле забрањиване од Турака и људи су заправо почели да користе предмете из куће за које Турци нису могли ни да претпоставе да могу да им послуже као инструменти. Жене би, на пример, стављале прстење на руке, неке кључиће, накит, огрлице и тиме појачавале тај звук ударања тепсије. Пошто се то обично ради на дрвеној површини, на пример на некој посебној дрвеној софри, људи се нагињу над тепсију и певају директно у њу, чиме се заправо звук убија, не може да се шири довољно далеко и да се гласно чује. Људи су у сваком тренутку налазили на-чин да имају и даље своје уживање у музици, а да се притом сакрију од Турака.

Већ након Првог светског рата, због превелике жалости, људи су почели полако да напуштају праксу и “певање у тепсију”, те се губи његов ритуални карактер, који је обележје старијег типа овог појања. Након тога, у паузи између Првог и Другог светског рата, долази нови тип који је био искључиво забавног карактера и већ након Другог светског рата, због огромног броја мртвих и туге, у Србији имате један велики јаз који се дешава по питању те вокално-инструменталне праксе, где заправо људи у потпуности заборављају на то.

Моји казивачи узимали су, на пример, већ постојеће песме забавног карактера или неки потпуно нов текст који су прочитали и свидео им се, па окрећу тепсију и певају га. То није била првобитна намена, али, према мом мишљењу, то је сасвим океј јер да би једна традиција наставила да живи, просто мора да дође до некаквих измена. Контекст је веома битан за читаву причу о традицији. Они, започетак, нема­ ју Турке, нису на тај начин ограничени, такодатуреалногконтекстанема, алије битно да се то и даље ради, да памтимо.

Једном сте изјавили да бисте странцима певали цео дан док не схвате. Јесмо ли се ми некако свикли на свој мелос и колико се наше реак­ције разликују од реакција странаца, који први пут дођу у сусрет с нечим тако другачијим?

­Разлика је огромна. Не схватамо да живимо у земљи која је веома богата, али богата правим вредностима. Имамо озбиљно благо у сваком смислу те речи и онда ми је жао када види да се у Србији навелико ради на губљењу нашег иден­титета. Поента није да знамо само наше обичаје или неке песме и кола не. Хајде да кренемо од ћириличног писма, које се скоро па изгубило. Да људи оду, рецимо, у Бугарску или Русију, неће нигде моћи да виде ниједан натпис на латиници, осим ако није путоказ. Наша етно ­музика је за странце посебна егзотика због, рецимо, непарних ритмова, мелодике… Људи пада­ју у транс. У Србији ми се често дешавало да у току концерата у затвореним просто­рима, позоришним салама, људима зво­не телефони, улазе, излазе, једу кокице. Нажалост, чини ми се да је остало врло мало културног света у Србији и веома је тужно када заправо схватите да ће неко из друге државе више да поштује нашу културу него људи из Србије.

Шта се то занимљиво дешавало у Голупцу овог месеца?

­Откривена је биста Марку Краљевићу 7. августа и направљен је спектакуларан програм на зидинама Голубачке тврђаве. Глумица Биљана Ђуровић направила је сценарио тако да је то заиста био један му­зичко­глумачки перформанс. Спремали смо и сасвим нов репертоар и велико ми је задовољство што сам била део тога, самим тим што дуго нисам правила неко истраживање у овакве сврхе. Тражили смо песме о вилама, Марку Краљеви­ ћу, кнезу Лазару. Очекивања су ми била заиста превелика, али је и Искра Макси­мовић, која је главна и одговорна тамо, заиста сјајна и, искључиво захваљујући њој, све је ово и било могуће. Била ми је част наступити у једном таквом амбијен­ту пошто нема много уметника прилику да ово искуси.

На који начин свако од нас може да допринесе очувању онога што је у сржи наше и истински тако једин­ ствено?

­Треба да се крене од образовног систе­ма. Мислим да треба да се уведе посебан предмет који ће да буде етномузикологија или српско традиционално певање и плес. Деци од самог почетка треба пласирати неке основне информације, да уче неке лагане песмице и плесове јер одатле се креће. Она од почетка упијају као сун­ђер и сматрам да, ако се нешто од раног детињства инкорпорира у мозак једног детета, мислим да би цео културни жи­вот у Србији могао да се промени. Мно­го нас, па чак и одраслих, једноставно не зна за који се празник шта ради, то је све као градиво које ми, као Срби, треба да уведемо од самог почетка. До трену­тка док се етномузикологија не укључи у опште образовање, кренувши од деце до средњошколаца и старијих адолесце­ ната, сматрам да ће етномузикологија у Србији остати само научна дисциплина,  а не наука стварно.

аутор: Александра Ђорђевић

фото: Душан Петровић