Филип Вишњић усред апокалипсе

Немања Ћеранић, редитељ и монтажер

Воља синовљева биће један од најамбициознијих филмова код нас, инспирисан циклусом епских песама, а смештен 200 година у будућност, када је свет већ пропао

Сви љубитељи домаће кинематографије, који су последњих неколико година крај малих екрана радо пратили серије “Група”, “Швиндлери” и “Кљун”, на ођавним шпицама истих имали су прилику да виде име Немање Ћеранића.

Иако је по завршетку факултета стекао диплому монтажера, током каријере више се пронашао као редитељ, па је тако његов први филм “Лихвар” (2020) постао велики хит у региону.

Мање је познато да је Ћеранић неколико година пре тога започео продукцију филма “Воља синовљева”, који је због недостатка средстава још недовршен, али је наставак снимања на видику. У међувремену је режирао филм о којем се и пре премијере навелико прича – филмску биографију Џеја Рамадановског.

Недавно сте успели да поново покренете пројекат Воља синовљева. Реците нам нешто више о томе?

– Снимање се ускоро наставља. Радимо и филм и серију. Драго ми је што после шест година најзад опет радим свој ауторски пројекат заједно с креатором и сценаристом Страхињом Маџаревићем. “Вољу синовљеву” смишљамо од 2013, када смо били на трећој години факултета, и прошли смо мукотрпан пут до реализације.

Очекујемо да филм изађе на јесен следеће године, а серија је планирана за пролеће 2025.

Због чега сте били толико упорни и сигурни у тај пројекат?

– Њега смо смишљали из љубави према филму и нагона да испричамо одређену причу. Сценарио је настајао три године. Знали смо да хоћемо да урадимо један амбициозан филм, који ће да буде другачији.

Велики утицај на њега имали су нови Холивуд и редитељи који су радили филмове седамдесетих и осамдесетих година. Овај пројекат представља циклус народних епских песама из будућности, који је естетски обложен америчким стилом, али је уско повезан с нашом културном баштином.

Један од главних јунака који прича причу је гуслар, пандан Филипу Вишњићу, само 200 година у будућности, када је свет пропао. По својим слојевима, то је и авантуристички, трилер, вестерн и самурајски филм.

Има у њему јапанске, српске и америчке поп културе. Рециклирамо историју филма, слично као што то ради Тарантино, и убризгавамо у сценарио, који желимо да испричамо.

Воља синовљева биће први дистопијски филм снимљен на нашим просторима. Да ли страхујете како ће проћи код публике?

– Увек постоји нека врста страха, али то су више позитивна трема и узбуђење. Филм и серија су врло амбициозни и ја се надам да ћемо успети да испричамо причу онако како смо је ми видели.

Осим тога, имамо и сјајну глумачку поставу, коју чине Игор Бенчина, Сергеј Трифуновић, Миодраг Радоњић, Жарко Лаушевић, Марта Бјелица, Петар Бенчина и многи други.

У међувремену сте режирали филм Недеља о Џеју Рамадановском?

– То није мој ауторски пројекат, ја сам ту само ангажован као редитељ.

Да ли сте учествовали у кастингу, како сте дошли до главног глумца?

– Процес кастинга је био веома тежак. Пробало је преко 20 глумаца. Много су нам помогли кастинг-директори Јелена Гавриловић и Бобан Дејић, легенда југословенске кинематографије која на кастинге углавном доводи натуршчике.

Осим Џеја, помогли су нам да пронађемо и остале глумце. Додатни проблем био је и што је Џеј говорио дорћолским нагласком, због чега смо схватили да морамо да тражимо некога из Београда.

На крају смо нашли Хусеина Алијевића, познатијег као Хуса Битстрит, који је, бавећи се денс музиком деведесетих, и лично познавао Џеја. На кастингу смо видели да има енергију најсличнију Џејовој с обзиром на то да је Џеј био човек специфичне харизме, коју је много тешко глумити.

Био је мангуп с Дорћола, полетан као чигра. Хуса је све то већ имао када се појавио на кастингу и већ у старту нам је било јасно да је то најбоља опција за овај филм.

Ко вам је највише помогао да би живот певача био што верније приказан? Да ли сте били у контакту с његовом породицом и пријатељима?

– Јесмо. Највише времена проводили смо са Мићом Софтићем, који је најбоље познавао Џеја, и он нас је даље упознао с његовим осталим познаницима. У разговору с њима добили смо одређене информације о Џејовом животу, породичним односима, најбољим пријатељима, као и о
томе како је текла његова авантура и пут до успеха.

Како су његови најближи реаговали када сте им саопштили да правите филм?

– Било им је изузетно драго, посебно када су сазнали да ће се можда и њихови карактери пронаћи у сценарију. У разговору с људима долазите до информација помоћу којих кројите причу. Кад смо је, на крају, заокружили, догађало се да имамо занимљиве приче о три различита човека, које смо спојили у један карактер.

Покупили смо различите приче и авантуре, међу којима су и оне док је Џеј још био на улици, као шибицар. Сазнали смо какав је његов однос био према шибицарима и шта је тачно радио јер се о томе најмање зна.

Било ми је занимљивије да, уколико већ правим филм о Џеју, радије прикажем какав је био његов пут до успеха, какав је човек био пре него што је постао један од најпопуларнијих певача у Југославији, него да причам о његовој каријери, о којој се скоро све већ зна.

Да ли је теже, изазовније и одговорније правити аутобиографски филм?

– Врло је шкакљиво јер људи очекују да гледају документарни филм. Кад се ради играни филм, морају да постоје драмски чворови и структура да би се прича испричала, не може да буде све онако како је било у животу, што је од почетка незахвално.

Код биографских филмова имаш ограничења у приповедању, мораш да се држиш одређених чињеница иако би ти лично, можда, радије испричао нешто друго, што је теби као аутору занимљиво.

Да ли сте, на крају, задовољни резултатом?

– Док смо правили филм, нисам чуо ниједну лошу реч о њему. Био је омиљен човек, сви су га волели и кажу да је увек био добричина. Лично га нисам познавао, али драго ми је што смо урадили овај филм.

Сматрам да смо направили један прави мангупски филм о човеку који је имао много тежак живот, а на крају је, захваљујући таленту и харизми, ипак успео и доживео амерички сан у Југославији, што је веома ретко.

Монтажа ме је научила језику филма

 Потписујете се и као монтажер и редитељ. Која је спона између те две професије и која од њих вам је дража?

– Уписао сам монтажу јер сам схватио да може да помогне у језику и структури филма и начину да се исприча прича кроз кадрове. Успут се испоставило да сам се у тој авантури профилисао више као редитељ јер ми та позиција омогућава да сам бирам које ћу приче да причам. Радим паралелно и на својим пројектима и као фриленсер ког ангажују други.

Фото: Дејан Петковић