Императив је пратити себе

Филип Ковачевић, редитељ филма Absolution, приказаног на фестивалу у Кану

Оно у шта дубоко верујем је да порив за причањем приче мора да дође изнутра, а не споља

Хтео сам да испричам стару причу, ако не и најстарију, на интригантан и нов начин и директно се суочим с нерешеним проблемима нашег данашњег света, у филму који ће бити доступан најширој међународној публици, објашњава на почетку разговора за Борбу редитељ Филип Ковачевић о почетној идеји за свој нови филм Absolution, који је недавно представио на Филмском фестивалу у Кану.

Након завршене Математичке гимназије и студија на Математичком факултету Ковачевић одлучује да се самостално едукује на пољу филма и успева да реализује неколико кратких филмова, од којих је “The End” проглашен најбољим научнофантастичним филмом на фестивалу Беокон у Београду 2008.

Осам година касније, на радост свих љубитеља овог жанра, завршава реализацију филма “Инкарнација”, на којем је потписан као редитељ,
сценариста и главни продуцент.

“Инкарнација” је премијерно приказана крајем јуна 2016. на међународном филмском фестивалу Цинема Цитy у Новом Саду, након чега је уз позитивне критике испраћен и широм Европе.

А о утисцима из Кана, где је представио свој други целовечерњи филм, каже:

– Из Кана носим врло позитивна искуства јер се сви филмски пројекти заправо развијају од маркета до маркета, прикупљајући све више
средстава, партнера и сарадника свих врста. Апсолутни је фер-плеј јер филм није такмичење, свака прича носи свој специфични квалитет који, ако је досегао задовољавајући ниво, заслужује да буде реализован. Реакције су биле веома добре, ми смо једини играни филм у овогодишњој селекцији платформе Фронтијерес, који је добио засебан и врло детаљан експозе у престижном часопису Варајети и на путу смо да затворимо филм на нивоу међународне копродукције и дистрибуције. На то смо од почетка циљали с овим српско-међународним пројектом који је усмерен на најширу интернационалну публику.

Вратимо се уназад – како је математичар постао редитељ?

– Вероватно као и велики број људи који стреме да уђу у индустрију. У детињству сам био заљубљен у филм и онда је та љубав органски расла кроз снимање кратких филмова с друштвом из краја, преко снимања мало озбиљнијих филмова и кроз све веће интересовање за формално изучавање филмског језика и форме, која је, према мом мишљењу, само још један “апарат” за причање прича, а који је игром случаја тренутно највидљивији у контексту глобалне популарне културе. С друге стране, математику сам увек доживљавао као помагало у процесу размишљања.

Колико је младим редитељима тешко да снимају?

– Морам да признам да је мени много тешко у сваком кораку процеса, али мислим да је то оно што ме и мотивише. Могуће је бавити се филмом, али потребно је велико залагање и, уз незанемарљиву количину среће, могуће је направити одговарајуће помаке. Свако има свој пут, али што више развијам свој филм и упознајем људе из индустрије широм света увиђам да смо сви, у неку руку, слични, али опет мислим да не постоје две особе које су прошле идентичан пут. Мислим да је императив да млади редитељи прате себе и воле ту напорну борбу, док је, с друге стране, битно да стално своје знање спроводе у праксу, што у нашем технолошко-информатичком добу постаје све лакше.

Колико период од тренутка када је идеја готова до прикупљања средстава и реализације утиче на развој приче? Мења ли се током тог времена и прича заједно с аутором?

– Као и све на филму, расте органски. Сценарио није закључан док се не закључа последња рука монтаже, али, с друге стране, постоје пунктови дефинисаности, који када се достигну више нису променљиви, не из неког личног хира, него из неке природне устројености процеса. Када поставимо темељ куће и он се слегне, онда можемо да зидамо даље, а услов свега, чак и квалитета фасаде, на крају је добар темељ који се наслања на саму структуру и природу тла на којем стоји. Тако да се све стално мења, али ако је процес исправно устројен, увек набоље, ка све опипљивијим детаљима, који на крају доводе до осећаја да смо, гледајући завршен филм, ушетали у живи свет, популисан живим људима у чије приче смо емотивно инвестирани.

Мора ли се “подилазити” разним комисијама да би се добио новац за снимање?

– Мислим да је “подилажење” маркетиншки алат који је применљив на сваку причу и не подразумева било какве захвате на њој. Потребно је
убедити људе да је прича коју желите да испричате привлачна публици на коју циљате, али то не подразумева било какво мењање приче. Оно у шта дубоко верујем је да порив за причањем приче мора да дође изнутра, а не споља. Одлука треба да буде донета неким личним, унутрашњим параметрима, а онда овај порив треба да се учини приступачним и комуникативним ка што већем броју људи. На тај начин се праве најуниверзалније, најпривлачније и најискреније приче, које имају капацитет да дотакну то нешто универзално у свима нама.

Који су највећи изазови с којима се суочавате као редитељ?

– Мени лично, апсолутно највећи изазов је писање, а онда одабир и суочавање с глумцима. На првом филму сам постао самоуверен у раду с
камером, који ми је, такође, тежак јер подразумева много планирања, промишљања и паметног, брзог, прављења компромиса, али процес
креирања приче и самог писања, као и стварање одговарајућих услова да глумац оживи своју улогу и текст, мени су лично најзахтевнији и, на крају крајева, много битнији од рада с камером.

Колико је научна фантастика популаран жанр и колико је тешко снимати ту форму?

– Врло је популаран жанр већ деценијама, с великом циљном групом. Многи од најгледанијих филмова свих времена припадају управо неком од поджанрова хорора. Тешко је у смислу да скоро увек подразумева креирање света који мора да има затворену унутрашњу логику и функционише као реалан опипљив свет, што може вансеријски да оптерети све секторе филмске екипе, од креативних до продукцијских.

Сулуда решеност

Који би био савет за младе који желе да уђу у свет филмске режије?

– Парафразираћу Џејмса Камерона, који је рекао да, ако желиш да будеш редитељ, треба да узмеш камеру и нешто снимиш. Колико год било “јадно”, јефтино и неупеглано, потпиши се као редитељ и постао си редитељ. Слажем се с овим и мислим да је та нека врста сулуде решености кључни елемент овог посла, као и, вероватно, сваког другог.