Scroll Top

Изазов је дати нешто ново, а остати веран извору

izazov-je-dati-nesto-novo-a-ostati-veran-izvoru
Сличне теме

Милош Вуловић, солиста ансамбла Коло, кореограф и уметнички руководилац КУД Опленац

Изворност треба очувати јер је то база одакле све црпимо, али мислим да смо одавно превазишли варијанту круга и полукруга

Ако је плес скривени језик душе, фолклор је језик читаве нације. Добро је то познато Милошу Вуловићу, једном од најистакнутијих фолклорних
играча данашњице, за ког важи да интерпетира без грешке.

Своју љубав према игри исказује не само кроз интерпретацију већ и кроз стварање кореографија у којима се труди да у изворност и традицију утка савремену црту.

Вуловић је кореограф и уметнички руководилац КУД Опленац, а као солиста ансамбла Коло наступа више од две деценије на бројним светским и
домаћим сценама. Како је развио љубав према фолклору, али и колики је изазов остати свој и препознатљив, само су неке од тема о којима је
говорио за Борбу.

Шта вас је првенствено привукло фолклору?

– Рођен сам и живим у Бадовинцима, селу у Мачви, на самој Дрини.

Одрастао сам у несрећно време деведесетих, када сте имали мало тога у понуди, поготово у руралним крајевима.

У једном тренутку дошла је Верица Матовић, плесни тренер, и тако сам почео да се бавим плесом.

Након шест месеци у селу је оснивано културно-уметничко друштво.

Лично нисам хтео да упознам игре и плесове других народа, а да прво не упознам своје, тако да сам због тога почео да се бавим фолклором.

Просто сам желео да знам где су ми корени.

Да ли данас више уживате у извођењу или осмишљању кореографија?

– То је тренутно егал, подједнако уживам и у једном и у другом.

Мислим да ће у наредном периоду превагу однети стварање кореографија јер, просто, физиономија и физичке могућности неће бити на истом нивоу, колико год се ја трудио.

Имам 40 година и, хтео то да признам или не, иако покушавам да одржим каријеру на одређеном нивоу, физичке могућности одлазе у минус.

Колико је тешко ускладити све елементе кореографије?

– Гледаоцу све делује прилично лако и питко, а за то су најзаслужнији интерпретатори.

Наша кореографија је утолико боља уколико имамо бољи играчки кадар, који ће на прави начин изнети оно што смо замислили.

Прво је потребно уклопити избор мелодија и игара које ћете користити у самој кореографији.

Након тога треба одредити којом ће се динамиком кореографија развијати, да ли ћете имати једну узлазну путању од почетка до краја или ћете правити неку синусоиду и валове у тој причи.

Мелодије би требало да буду адекватне подручју наше земље које сте изабрали, а играчки обрасци адекватни мелодијама.

Следећа ставка су формације, односно слике и преласци.

Кореографија мора да има неку водиљу, да кроз обичаје и надигравање играча на сцени испричате неку причу.

Код нас фолклорна кореографија стагнира јер дуго је био тренд кореографија које су слетског типа, чистих формација и слика.

Протеклих неколико година ради се на томе да се представе на неки други начин.

Трудимо се да направимо неки помак у будућности.

Која врста фолклорне игре вама највише лежи?

– Ми не делимо фолклор само по областима него и по степену стилизације: да ли је ближе извору, умерена стилизација или висока надградња. Можда најмање пливам у изворној варијанти јер сам неко ко жели да то представи на начин који ће пратити жеље, укус и потребе публике.

Изворност остаје и треба је очувати, зато што је то база одакле све црпимо, али мислим да смо одавно превазишли варијанту круга и полукруга.
Публици је вероватно најзанимљивије нешто што је најтемпераментније, с југа и југоистока земље.

Ту се, можда, не бих сложио с већином. Изузетно волим и ценим Шумадију и Јасеницу јер је то област која од играча тражи беспрекорну вештину, која се у први мах не види јер нема толико темперамента, али играчки је треба доживети и изнети, тражи стопостотну посвећеност играча и све његове квалитете.

Који наступ вам је остао у посебно драгом сећању?

– Има их много, али издвојићу два. Један је био у оквиру затварања Универзијаде у Бангкоку 2007. у Тајланду. То је била несвакидашња сцена
са преко 80.000 људи у публици, где је, између осталог, национални ансамбл Коло узео учешће у примопредаји заставе следећем домаћину – Србији.

Други наступ је био у дворани Дијамантско јаје (Diamond Egg) у Пекингу, где многе светске звезде нису добиле дозволу да наступе, а ми
јесмо и изузетна ми је част и задовољство што сам успео да заиграм на тој сцени.

Како публика у иностранству реагује на ову врсту игре?

– Заиста добро. Навео бих као пример наступ 2012, у оквиру обележавања 75 година рада балетско-фолклорног ансамбла Мојсејев у Театру
“Чајковски” у Москви.

На тој прослави се појавило шест професионалних ансамбала из целог света, а ми смо изабрани јер смо другачији.

За њих смо ми и даље остали дефиниција изворног, иако смо се знатно померили од тога.

Неки су прешли много више у балет, неки у савремену игру и модерну интерпретацију, а ми смо остали то што јесмо и мислим да коло
треба да остане коло.

Зато смо интересантни у свету јер нико други не ради то што ми радимо и увек имамо велико интересовање публике.

 Колико је тешко бити иновативан у тим оквирима?

– То је пипава материја – да дате нешто ново, а да опет да останете то што јесте. Ансамбл Коло је имао неке покушаје да проба да дође до нове публике.

Не можете знати како ће публика реаговати док то не изнесете пред њу. Оног момента кад то изнесете, треба одређени период да то и заживи.

Након тог периода схватате да ли то пије воду или не и, сходно томе, знате да ли радите добар посао. Србија прилично препознаје
квалитет, можда се не разуме конкретно у игру, али врло добро зна шта јој се свиђа.

На основу реакција публике, утврђујете правац и уносите измене.

 Који су вам будући планови?

– Што се тиче ансамбла Коло, у најави су неки пројекти и путовања по региону. Недавно смо имали добро пропраћен концерт у МТС дворани, која прима око 1.300 људи.

Имао сам информацију да је преко 3.500 људи било заинтересовано за улазнице, што имлицира да Коло има своју публику и да нас се ужелела.

Фото: Јелена Јанковић

Награда за уметничку игру

Милош Вуловић, уз примабалеину Милицу Бијелић и савремену играчицу Миону Петровић, члан је жирија овогодишње награде Терпсихора, коју додељује Удружење професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога Србије.
                       Фото: Немања Мараш
Награда ће бити додељена 28. априла уметницима или институцијама културе у области уметничке игре, а ево на које квалитете ће наш саговорник највише обратити пажњу при оцењивању:

– Техника играча, коришћење сценског простора, мимика, комуникација на сцени, као и то да ли је успео да пренесе на гледаоца поруку коју је требало, да ли је унео себе у лик и дело које му је поверено.


 

Додај коментар: