Јасеновац се не сме заборавити

Дан сећања на жртве фашизма у Другом светском рату

Удружење логораша и њихових потомака из озлоглашеног усташког логора смрти, које данас броји око 770 чланова, има мисију да одржава сећања на жртве и сваке године обилази места страдања

Дан сећања на жртве Холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату обележава се 22. априла, у част пробоја групе
заробљеника усташког логора смрти у Јасеновцу – Доња Градина 1945.

У једном од највећих стратишта у Другом светском рату, концентрационом логору Јасеновац, од 1941. до 1945. убијено је стотине хиљада цивила, највећим делом Срба, као и Јевреја и Рома, укључујући и десетине хиљада деце (логор у Јастребарском).

Патње српског народа за време НДХ никада нису заборавили преживели логораши, а монструозна убиства у Јасеновцу и Доњој Градини се и данас препричавају.

Иако свако сећање изазива бол, они поручују да прошлост не сме да буде заборављена.

Голготу јасеновачког логора преживео је и Славко Милановић, родом из села Међувође подно Козаре, данас актуелни председник Удружења логораша и њихових потомака из Јасеновца, који се, као шестогодишњак, са члановима породице нашао у логору смрти.

Милановића, заједно са мајком и млађом сестром, усташе су заробиле и одвеле у Јасеновац након вишемесечног скривања у шуми од Немаца и усташа.

– Усташе су нас заробиле и одвеле на пропланак и оградиле жицом да не бисмо бежали. Када смо кренули пешке, у колони, према Јасеновцу, ако би неко мало изашао из реда или покушао да бежи, усташе би га убиле.

У колони је била и моја стрина. Када је хтела за дете да узме воду која се сакупила у отисцима крављих стопала, усташа је пришао и ударио је
кундаком у потиљак.

Њена старија ћерка је само узела дете у руке и наставила даље. Моја мајка је била присебна и није давала да ја такве ствари видим, стављала ми је руку преко очију.

Тамо су усташе одвајале децу од мајки, пролазиле би поред нас и узимале децу и одводиле. Ми смо седели на земљи, у делу где није било никаквих објеката, а моја мајка је мене и сестру крила испод поњава.

Међутим, сестра је била болешљива и није преживела. Умрла је мојој мајци на рукама – тужно се присећа Милановић.

Хране није било, нису им давали, осим једном, када су, како каже Славко, добили пасуљ без ичега.

– Моја мајка је, срећом, још с Козаре имала мало кукурузног брашна и соли у торби, па је мени и сестри давала у ручицу и то је било то.

Усташе су дозвољавале Хрватицама да дођу до жице да донесу мало хлеба и да се трампе с логорашицама. Моја тетка, тада девојка, имала је у торби своје ручне радове, које је везла месецима, спремајући то за удају, и њих је трампила за хлеб, за нас, да бисмо преживели – прича нам Славко, који је заједно с мајком у Јасеновцу провео скоро месец дана.

Када је донета одлука да је потребан један део радне снаге хрватским породицама, чији су синови и мужеви били у војсци, Славко, његова мајка
и тетка распоређени су у породицу у село недалеко од Новске.

– Мајка и тетка су биле способне за рад и оне су обављале пољске послове. Ујутро рано одлазиле су на посао с мало сланине и хлеба, цео
дан су остајале у пољу и тек навече се враћале кући.

Ту смо били до 1943, када је већ почео да делује Народно-ослободилачки одбор – објашњава Славко. Након пада НДХ он се с преживелим члановима ближе и даље породице вратио поново пешке у своје село.

Слична судбина задесила је и Душана Алексића и његову породицу, који су заробљени у Козари, из које је, како каже, дотерано скоро 80.000 Срба.

– Усташе нису могле толики број да ликвидирају на брз начин онако како су радиле: клања, убијања, сечења глава и бацања у реку и раке. Када
сам дошао у Јасеновац, имао сам шест година.

Изгубио сам 10 чланова фамилије. Осим мог деде, сви су били млади првоборци, од којих је најстарији имао 22 године.

Из Јасеновца сам отишао након три недеље, уз помоћ једног Србина из мог села, који је сарађивао с непријатељем, али и с партизанима.

Ни данас не знамо тачно, али мислимо да је он радио за српску страну, а да се “продавао” да је њихов. На основу одобрења немачке управе у Приједору, он нас је вратио кући – каже Алексић, члан Удружења логораша Јасеновца.

Основне активности удружења које броји око 770 чланова јесу одржавање сећања на жртве, као и одлажење на стратишта сваке године.

Према речима Славка Миленовића, 23. априла ће одржати комеморацију у Градини.

Славко наводи да млађе генерације данас готово ништа не знају о Јасеновцу и да су они, као удружење, давали предлог Министарству
просвете да се уведе у програм и уџбенике један део о најзначајнијим догађајима и спознаји праве природе Јасеновца.

– Имао сам случај да ме 18-годишњак пита шта је то уопште било у Јасеновцу, а други ме је питао где се он налази.

Пре избијања короне, наши логораши, у договору с Министарством просвете, држали су предавања по средњим школама и гимназијама.

Биле су пуне сале ђака којима смо причали о овим страхотама и нашим доживљајима.

Раније се о томе није говорило јер, након те четири године муке, страха и рата, ставили смо то иза себе, као да није било и ишли смо у живот даље.

Добро је да се последњих година о томе више прича, да се јављају историчари који о томе говоре и пишу књиге, да се укључују и државни органи јер је важно и за садашње и будуће генерације да знају за места као што је Јасеновац – поручује Славко.

„Напред, другови!“

Средином априла 1945. усташе су почеле да се припремају за напуштање јасеновачких логора, што је укључивало и ликвидацију затвореника.

У ноћи између 21. и 22. априла 1945. две групе заточеника, с више од 1.000 људи, покушале су пробој из логора Доња Градина и Кожаре. Око 600 од укупно 1.073 логораша напало је усташку стражу и кренуло у пробој, који је преживео само 91 логораш.

Преостала 473, која због немоћи и болести нису учествовала у пробоју, убијена су и спаљена заједно с логорским објектима.

Истог дана извршен је пробој логораша Кожаре, радног дела логора у месту Јасеновац.

Од 167 логораша, 11 их је преживело. Један од идејних организатора припрема пробоја из логора Циглана био је Анте Бакотић, на чији повик: „Напред, другови!“ тог кишног јутра 22. априла на десетине њих је разбило капије и прозоре и појурило према слободи.

Убрзо су логораши почели да падају под мецима из усташких митраљеза, међу њима и Бакотић.

Фото : Борбина архива