ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋ, ПСИХОЛОГ И АУТОР КЊИГЕ “НИКАД НЕ РЕЦИ НИКАД”
У великим градовима није срамота ићи код психолога, док је у мањим местима то и даље табу, против ког се треба борити
Јована Јовановић свакодневно се сусреће с бројним људима и најразличитијим проблемима с којима се свако од њих суочава, било да су они пословне, финансијске, љубавне или здравствене природе. Са само 24 године издала је књигу “Никад не реци никад” о томе да никада није касно да остварите своје жеље и циљеве и тако понела епитет најмлађег српског писца из области психологије. Код ове професије највише ју је привукла сама срж психологије, као науке о љубави, породици и емоцијама, а пресудно да се одлучи на овај животни позив био је моменат када је схватила да се у нашем друштву о овим темама разговара само онда када до проблема дође.
– Читала сам доста књига из области психологије и то ме је привукло. Волим људе, свакодневно проводим с њима сате у решавању проблема и најсрећнија сам када видим да је после неког времена проблем решен, а човек који је био несрећан поново срећан. То ме испуњава – овим речима Јовановићева почиње разговор за Борбу.
Како каже, позив психолога у Србији је постао изузетно значајан због “свих тешкоћа нашег народа услед решавања личних, породичних и друштвених проблема и конфликата”.
– Психологија је ту да буде подршка у глобалним променама. Управо због тога сам решила да се из иностранства вратим у Србију и помогнем колико могу свом на род у. Моја породица је осетила страхоте рата, које су обележиле и моје детињство, а у времену у ком живимо, ништа није важно толико, колико јака психа. Психологија нам је потребна и у приватном и у друштвеном животу, а посебно у политици. Политичка психологија је млада наука, која тек долази код нас и то ће бити изузетно перспективна грана психологије за стварање ментално здравог социјално-политичког окружења због смањења конфликтности у времену криза и стварања здравих амбиција и ненасилне комуникације с циљем мотивисања људи да на себе и свет не гледају из перспективе страха и комплекса мање вредности, већ из здраве национално-интересне перспективе – наводи Јовановићева.
Осим у Србији, школовала се и у Шведској, где се, како каже, млади који се баве психологијом подстичу на писање. Код нас, додаје, постоји предрасуда да психолог треба да напише књигу тек онда када стекне одређено искуство.
– Мој мотив за писање књиге био је тај што сам хтела да разбијем ту предрасуду. Многи писци прославили су се у позним годинама, али то не значи да нису писали онда када су били млади. Између Шведске и Србије ја сам изабрала Србију, баш зато што је Србија земља у којој има много потенцијала када је психологија у питању. Пошто сам са 24 године била најмлађи психолог који је написао књигу, добила сам награду за допринос култури и образовању. Примерак своје књиге поклонила сам и председнику Александру Вучићу, кога доживљавам као писца и креатора историје – истиче саговорница Борбе.
Пет година након што је објавила поменуту књига, људи јој пишу утиске са свих страна света, из Америке, Аустралије, Европе и Азије.
На овим нашим просторима за већину и даље важи она фраза да је срамота ићи код психолога. Старије генерације су теже, док су млађе, ипак, отвореније за рад на себи. Стога, Јовановићева на све начине покушава да приближи психологију и могућности које она пружа људима када су у питању здравље, љубав, породица и посао.
– Све што сам видела као иновацију у иностранству, донела сам у Србију. Желим да ми будемо у складу са светским трендовима и да одлазак код психолога буде уживање, а не срамота.
Срби су народ који је претрпео велике менталне успоне и падове. У великим градовима није срамота ићи код психолога јер људи имају већу приватност, док је у мањим местима то и даље, нажалост, табу, против ког се треба борити. Српски народ је у протеклих неколико деценија доживео велике друштвене, националне и глобалне ударе, којих се и данас стиди. Србија је преживела санкције, рат, инфлацију и међународну изолацију и психолошку стигматизацију. Све је то оставило великог трага на психу, емоционални и социјални живот нације – објашњава Јовановићева.
Према њеним речима, много је психолошких проблема међу људима свих генерација, од проблема младих, вршњачког насиља, породичних проблема, емотивно нестабилних односа, па све до криза средњих година.
– Поготово сада, у доба глобалне кризе и након короне, психолошке тегобе код људи су вишеструко изражене, а бојим се да сам себи човек не може помоћи јер није довољно објективан за то. Највећа помоћ је отворено причање о проблемима, за почетак, и рад на промовисању менталног здравља и јаке психе, доступности психолошке помоћи и подршке, као предуслова за добру будућност – наводи Јовановићева, објашњавајући и да време психолога на светском нивоу долази управо због сложености живота и отуђености, криза, сиромаштва и свих облика насиља. – У интересу “здравог друштва”, како пише Ерих Фром, Србија треба да пружи могућност психолошке подршке грађанима сада више него икада, по свим основама и формама да учини радно ангажованим што већи број психолога кроз саветовалишта, компаније или НВО, али и волонтерске активности и разне пројекте јер, док је ментално јак, човек може да преброди сваку кризу – закључује Јовановићева.
Увек је право време за психолога
Када је право време да се обратимо психологу?
– Право време је увек. Заправо, човек треба да иде код психолога и када се осећа добро јер психолог не ради само с болесним људима и људима у проблему. Бројни спорти сти, успешни људи, бизнисмени, јавне личности и код нас и у свету иду код психолога јер желе да се усавршавају у некој области живота, за коју је потребна ментална стратегија и ментални напор. Што се тиче психолошких проблема, пра во време је када сте нерасположени, када не спавате добро, када плачете често, ако бринете за све, ако сте незадовољни животом – поручује Јована Јовановић
аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА