Кичицом за боље сутра

120 година од рођења Ђорђа Андрејевића Куна

Представник борбеног реализма у сликарству и активни учесник у ратовима, Кун је живот посветио социјалистичкој револуцији и био неуморни борац на страни потлачених

Фото: Уззпро палата Србије

Ђорђе Андрејевић Кун, познат по свом ангажованом уметничком деловању, поново је у центру пажње, захваљујући ретроспективној изложби ,,Кун: Уметник-радник-борац“ Кичицом за боље сутра у Галерији САНУ, приређеној поводом 120 година од његовог рођења.

Изложба је настала захваљујући сарадњи Галерије САНУ, Музеја савремене уметности, Музеја Југославије и независних кустоских тимова. Ана Панић, музејски саветник Музеја Југославије и кустос изложбе, открива за Борбу да је идеја за овај мултидисциплинарни пројекат потекла од Катарине Живановић из САНУ, која је препознала потребу за оживљавањем наслеђа овог великог уметника. Њима двема придружиле су се Мишела Блануша из Музеја савремене уметности и Вида Кнежевић, независни кустос.

Јединствена интерпретација

– Моје поље су југословенска уметност и сликарство, Мишела се бави уметничком страном Куна, док је Вида докторирала на међуратној уметности. Дакле, све три смо се бавиле Куном из различитих углова, што је резултирало јединственом интерпретацијом његовог дела – истиче Ана Панић.

Оно што изложбу чини посебном јесте међуинституционална сарадња, као и чињеница да она није само класична ретроспектива већ програмска и тематска презентација, која повезује савремене друштвене проблеме с темама које су обележиле Кунов живот и рад.

– Кроз његов рад бавимо се темама које су и данас актуелне, као што су рударство, ратови, интернационализам и солидарност – наводи Ана Панић.

Према њеним речима, ове мотиве препознала је и публика, која је реаговала позитивно и у великом броју посетила изложбу (за два месеца 20.000 људи), увиђајући колико су питања која је Кун адресирао пре готово једног века и даље присутна у нашем друштву.

Крваво злато

Уметник који је читав живот посветио социјалистичкој револуцији, радник који је уметничко длето и кичицу упрегао у борби за боље сутра, неуморни борац на страни потлачених, Ђорђе Андрејевић Кун један је од најистакнутијих представника уметности која је тесно повезана са еманципаторским друштвено-политичким догађајима 20. века на овим просторима.

Један од најзначајнијих радова на изложби је графичка мапа ,,Крваво злато“ (1937), капитално дело у којем се бави положајем рудара. Мапа је настала након његовог боравка у Бору, где је изблиза сведочио њиховој експлоатацији.

– Топионички гас је све уништавао. Зеленог дрвета није било у Бору. У речици није било живота. Радници су носили мараме преко лица. И Кун, после 15 дана обилажења рудника, почео је да пљује крв. Хтео је да упозна све фазе производње, да остави сведочанство о рударима, да уради што више скица за кратко време. Знао је да ће полиција и власници рудника да интервенишу чим сазнају да уметник, уз разумевање и помоћ радника, посећује погоне. И било је тако… – речи су уметникове супруге Наде, која је боравила с њим у Бору.

Ђорђе је у својим графикама приказао оштру друштвену контрадикцију између богаташа, односно елите, који су профитирали на муци радничке класе, и самих рудара, који су били присиљени на рад у тешким условима због економске нужде.

– Посебно дирљиво код овог рада је његова безвременска релевантност. Нажалост, и данас имамо сличне примере експлоатације, што показује колико су Кунове поруке и даље важне и актуелне – напомиње Ана Панић.

За слободу

Још једна од актуелности ове поставке јесте и тема ратова. Кун је био активни учесник Шпанског грађанског рата. Борио се на страни републиканаца и то искуство оставило је дубок траг у његовом уметничком изразу.

Мапа ,,За слободу“ (1938) инспирисана је борбом за ослобођење и солидарност. У овом циклусу дрвореза описао је херојску борбу шпанског народа против фашистичког режима кроз сцене стрељања, убијања невиних, ратних злочина и борби на фронту.

– Носећи у ноћном маршу преко Пиринеја ранац са својим цртежима, осећао сам према њима неупоредиво већу одговорност: као према истини и оружју који морају бити сачувани и поново употребљени оштро, јасно, с поготком – сведочио је Кун.

И ова и мапа ,,Крваво злато“ биле су забрањене одмах по објављивању. Након изласка “Мапе за слободу” Кун је био и ухапшен, али није признао да је боравио у Шпанији. У затвору је радио на цртежима посвећеним мајкама и супругама шпанских бораца.

Оживљено сећање

Иако је прошло више од 50 година од последње велике ретроспективе посвећене Куну, ова поставка поново оживљава сећање на једног од најважнијих југословенских уметника. Кун је познат као партизански сликар, чија су дела некада била присутна у школским уџбеницима, али данашњи посетиоци имају прилику да открију и друге аспекте његовог стваралаштва, од социјалне критике до уметничког експеримента.

– Занимљиво је да се Кунова последња ретроспектива догодила 1973, такође у Галерији САНУ. Може се рећи да је помало заборављен, али верујем да посетиоци сада полако откривају и једног другог Куна, односно, то колико су он, као личност, и само његово стваралаштво заиста били свеобухватни и разнолики – закључује Панићева.

Поставка у Музеју Југославије

Изложба у Галерији САНУ није једини део ове ретроспективе. Музеј Југославије организовао је пратећу поставку ,,Кун: Слобода, еманципација, образовање, рад“, која обухвата рестаурирану ,,Скицу за споменик у Ивањици“, рад који је први пут изложен након много година.

Поред тога, савремена уметница Христина Ивановска креирала је мурал, као уметничку реакцију на Кунов споменик у Ивањици, уметнички дијалог с његовом идејом о солидарности и борби за људска права. Слично томе, и у Галерији САНУ изложени су радови савремених уметника попут Дејана Марковића, уметничког дуа Дабл Генгер и Христине Ивановске, који су, на модеран начин, обрадили теме попут експлоатације радника и друштвене неправде. Обе поставке отворене су до 8. септембра.

Уметник борбеног духа

Рођен 31. марта 1904. у Вроцлаву, Ђорђе Андрејевић Кун био је уметник који је током каријере успешно спајао уметност с политичким ангажманом. Завршио је Уметничку школу у Београду, а усавршавао се у Италији и Француској. Прву самосталну изложбу имао је 1931. Паралелно с уметничком, градио је политичку каријеру. Био је члан радничког покрета и илегалне Комунистичке партије, због чега је више пута хапшен и затваран. Током рата је радио у партијској техници ЦК КПЈ и пропагандном одељењу НОБ и ПОЈ.

Његов рад, који је често описиван као борбени реализам, прожет је темама борбе за слободу, правду и радничка права. Често приказује храбре, револуционарне фигуре, раднике, сељаке и борце, људе који су маргинализовани и потиснути из доминантних наратива. Врсни графичар, аутор је грба Београда, нацрта грба Нове Југославије, првих партизанских одликовања, поштанских марки и послератних новчаница…

Био је у браку с Надом Ратковић, историчарком уметности, ратном шифранткињом при Врховном штабу, касније начелницом одељења за музеје у Србији, при Министарству културе, и потом оснивачем и првим директором Музеја примењене уметности. Имали су ћерку Миру.

– Умео је да сједини и друштвенополитички рад и ликовну уметност, да је развија, али да их не намеће као жртву породици, него да се све одвија у одређеним оквирима – изјавила је Мира за ББЦ на српском. Био је посланик, члан САНУ, председник Савеза ликовних уметника Југославије, професор Академије ликовних уметности у Београду, ректор Уметничке академије, носилац бројних одликовања и добитник признања…

Преминуо је 17. јануара 1964. у Београду, где је сахрањен у Алеји народних хероја.

Фото: Музеј Југославије