Клавир и ја смо једно

Ева Геворгјан, један од најталентованијих младих пијаниста пред концерт у Београду

Док свирам, стопим се с музиком, понекад и заборавим где се налазим. Не могу да раздвојим себе од клавира

Млада пијанисткиња вилинске појаве Ева Геворгјан (20) поново ће бити гошћа Београда и Бемуса. На концерту у Великој дворани Коларчеве задужбине 24. октобра свираће Концерт бр. 3 од Сергеја Рахмањинова у пратњи Војвођанског симфонијског оркестра, под диригентском палицом Сергејем Смбатјаном. Исти репертоар на програму је 26. октобра у новосадској Синагоги, у оквиру Номуса.

Ученица легендарне Наталије Трул, добитница ИЦМА награде за откриће године 2021, лауреат преко 40 клавирских такмичења широм света, међу којима је престижно Шопеново у Варшави – овековечено и у документарцу ,,Пијанофорте” (доступном на ХБО макс платформи), где је била најмлађи женски финалиста у историји такмичења и добитник Специјалне награде – Ева је свирала на скоро свим најважнијим светским сценама, с угледним оркестрима и диригентима.

У Београду је први пут наступала 2019, са свега 15 година, на Осмом Шопен фесту у Скупштини града, а две године касније дошла је на Бемус у последњи час, као замена за грузијску пијанисткињу Хатју Бунијатишвили у ол-старс постави. Тада најављена као будућа велика звезда, није изневерила очекивања. Данас један од најтраженијих пијаниста, како каже у разговору за Борбу, од најранијег узраста је знала да ће се бавити музиком.

– Мајка је свирала виолу на Државном конзерваторијуму у Москви и у нашој кући се увек слушала класика. Ишла сам на концерте од друге године, а већ с три могла сам да одслушам целу Моцартову симфонију. Замолила сам маму да ми купи виолину, али како нисам одмах могла да произведем звук који ми се свидео, врло брзо сам је растурила на комаде. Након тога мајка ми је рекла: ,,Одсад ћеш да свираш клавир, њега је теже поломити.“ (смех) – препричава Ева.

Какав је осећај док свирате, можете ли га приближити нама лаицима?

– Некад се осећам као да је клавир део мене и не могу да замислим да прође дан, а да нисам с њим. Осећам различите сензације. У суштини, преносим мисли и осећања композитора, али у исто време остављам и део себе у свакој изведби. Стапам се с музиком и не могу да раздвојим себе од клавира. У том тренутку ми постајемо једно.

Наталија Трул један је од најславнијих професора клавира на свету. Која је најважнија лекција коју вас је научила?

– Проф. Трул заиста ми је пренела много свог знања, како из музике тако и из живота. Увек каже да је важно не само да будеш добар пијаниста, већ и добра и љубазна особа, да се према свима односиш с поштовањем, као и да никада не престајеш да радиш на свом усавршавању. Често ми даје савете и о изгледу и говору. Један од њених савета ког се често сетим је: ,,Немој ничега да се плашиш.“ То ми помаже да превазиђем нека непријатна стања или проблеме.

Како је Шопеново такмичење утицало на вас, гледајући ,,Пијанофорте“, деловало је болно, напето и, на крају, срцепарајуће?

– Након скоро месец дана такмичења, заиста сам се осетила исцрпљено кад сам стала на позорницу и свирала у последњем кругу. Цео тај дан био је врло емотиван, али након тога сам добила толико подршке од угледних музичара и продуцената из целог света и бројне позиве за концерте да сам сагледала ситуацију из другог угла: без муке нема науке. То искуство дало ми је зрелост, снагу, самопоуздање, мотивацију да радим још напорније и пружило широке могућности, веома важне у животу једног уметника. Наставила сам да се дружим и с неким од учесника. Иако сви ми свирамо клавир, мислим да смо јединствени и различити и да је свет довољно велики да се глас свакога од нас може чути.

Бављење класиком захтева веома напоран рад и велике жртве, а поврх свега ту је и огроман притисак. Како се носите са свим тим?

– Ако желиш да постигнеш велике резултате, мораш много да радиш на себи. То важи за сваку професију. Ментални рад и исправан став много помажу. Чим почнем да свирам, ја уроним у музику и то ми помогне да уклоним притисак. Понекад чак и заборавим где се налазим. Што више наступаш, то се анксиозност смањује. Када је реч о притиску током концертне сезоне, кад у исто време мораш у рукама да имаш много програма, волим да организујем свој распоред тако да не будем у стресу и не остављам ништа за последњи минут. Али живот музичара је пун изненађења и понекад мораш да научиш ново дело за само неколико дана.

У Београду ћете свирати Трећи клавирски концерт од Рахмањинова, један од најзахтевнијих за пијанисте. Како сте се припремали за то?

– Истина, то је један од најтежих комада за пијанисте, а пошто се често изводи, то га чини још изазовнијим за свирање. Док сам се припремала, слушала сам много легендарних снимака и самог Рахмањинова, али и Клајбурна и Хоровица. То ми је помогло да осетим сву дубину и снагу тог комада. Претпостављам да је најизазовнији део био да пронађем своју јединствену интерпретацију унутар структуре коју чини стил Рахмањинова.

Да ли је тешко пронаћи баланс између сопствене интерпретације и доследног преношења композиторове замисли?

– То је увек контроверзна тема за нас музичаре. Мислим да, пре свега, морамо да се приближимо ономе шта је композитор желео и да у потпуности разумемо његову идеју и његова осећања, а тек онда можемо да размишљамо о личном тумачењу. Наша интерпретација никада не треба да се сукобљава с композиторовом намером. С друге стране, свака особа свира и осећа другачије, у зависности од њених животних искустава, тако да не постоје две идентичне интерпретације једног дела.

Колико свирање Рахмањинова промени једног пијанисту?

– Још у детињству сам се заљубила у његову музику. Током претходних годину дана имала сам срећу да свирам све његове концерте. У његовој музици осећам неку посебну снагу и љубав према домовини. ,,Музика долази право од срца и обраћа се само срцу: ,,То је љубав““, говорио је.

Његове хипнотишуће бескрајне музичке фразе имају изванредан утицај на слушаоце и сва његова дела позната су по дубокој емоцији. Он је песник руске душе. Његови велики климакси, на пример, у Трећем концерту, више су од обичних климакса, то су праве катарзе.

Није вам први пут да наступате у Београду, какве успомене носите с претходних гостовања?

– Много волим Београд и имам предивне успомене од претходне посете 2021. Само неколико дана након завршетка Шопеновог такмичења у Варшави добила сам позив Хачатура Алмазјана, виолинисте и продуцента, да заменим Хатју Бунијатишвили на Бемусу. Када сам га питала кад треба да дођем, одговорио је: ,,Сутра.“ Била сам шокирана и узбуђена у исто време јер никада раније нисам свирала Франков квинтет. Имала сам само 17 година и био ми је баш изазов да га научим за дан, али сам захвална на таквим подстицајима у животу јер ми омогућавају да сазревам као музичар и упознам много дивних људи. Том приликом сам обишла и импресивни Калемегдан, а ове године ћу, надам се, имати времена да откријем још нека нова места.

Како проводите време без клавира, имате ли неки хоби?
– Класична музика заузима велики део мог живота и ван свирања клавира. Волим да је слушам и проучавам разне партитуре за симфонијска дела, а често слушам и џез. Волим и да путујем и учим нове језике. Тренутно усавршавам енглески, немачки и шпански. Идем у теретану и одржавам кондицију. Мислим да је за музичара врло важно да се развија као особа. Трудим се да увек издвојим време и за позориште или локалне музеје у градовима које обилазим. Упознавање различитих градова много помаже у ширењу видика.

Балерина или писац

Да ли си сте се икада запитали шта би било да нисте пијаниста?

– Чини ми се да би, у сваком случају, мој живот, на неки начин, био повезан с уметношћу. Пре него што сам почела да озбиљно свирам музику, ишла сам на часове балета, а као дете сам волела и да пишем кратке приче, тако да бих вероватно била балерина или писац.

56. БЕМУС – програм

Осим Концерта бр. 3 Рахмањинова, на програму 24. 10. на Коларцу је и Симфонија бр. 10 Дмитрија Шостаковича у извођењу Војвођанског симфонијског оркестра. У оквиру 56. Бемуса наступиће и Симфонијски оркестар РТС с диригентом Србољубом Динићем и флаутисткињом Силвијом Кареду (19. 10, Коларац), затим виолинисткиња Јулија Хартиг и пијаниста Рајнеке Брукханс (22. 10, Сала Београдске филхармоније), Хор РТС под диригентом Владимиром Горбиком (26. 10, Крипта Храма Св. Саве) и Оркестар виртуози под диригентом Бојаном Суђићем, с пијанистом Симоном Трпческим (26. 10, Коларац).

Аутор: Миона Ковачевић

Фото: HBO Max, Дарек Голик