Мода је пролазна, а стил вечан

Верица Ракочевић, модна дизајнерка, прославља 40 година каријере

Настављам као да сам тек на почетку, само далеко од буке која се ствара око свега што се зове модна ревија

У Хангару Луке Београд 13. септембра одржан је догађај ,,Карбон ера“, који је објединио моду, уметност и најсавременије технологије. Осим представљања нових технолошких достигнућа, била је то и опроштајна ревија легендарне модне креаторке Верице Ракочевић. Њена последња колекција – ,,Казабланка“, представила је спој елеганције и иновације, указујући на трајну способност модне креаторке да остане релевантна и увек у кораку с временом. Једно од најистакнутијих имена српске моде Верица постала је позната по непогрешивом осећају за стил и способности да увек буде испред времена.

Вишедеценијским деловањем на модној сцени она је поставила стандарде у дизајну, а њене ревије и колекције редефинисале су модни свет у Србији и шире. Учествовала је на бројним недељама моде у свету, 1993. довела је светског супермодела Јасмин Гаури, као звезду своје ревије ,,Молитва за мир“, италијански дневни лист Месађеро назвао ју је ,,Коко Шанел Балкана“, на премијери филма ,,Млечни пут“ у Венецији Слобода Мићаловић прошетала је црвеним тепихом у сребрном јелеку који је Верица радила у срмовезу…

Рођена у Подујеву, средњу школу је похађала у Београду. Како је једном приликом објавила на друштвеним мрежама, била је ,,матуранткиња Девете гимназије и маштала о каријери писца, док је живот имао други план за њу“. У свет моде ушла је случајно. Студирала је педагогију и на Вишој дефектолошкој малолетничку делинквенцију, истовремено радећи као референт за архиву у Заводу за заштиту споменика града Београда кад је чула да њена пријатељица отвара бутик. Помислила је да би и она то могла да ради, те је, на наговор тадашњег супруга, одбила да буде ,,канцеларијски мољац“ и положила диференцијалне испите у текстилној школи. Новембра 1983. отворила је бутик ,,Елеонора“, назван по ћерки.

,,Тачно у 17.15 ушла ми је прва муштерија, супруга Вељка Кадијевића. Зарадила сам своју једногодишњу плату. Све остало је историја“, изјавила је Верица у једном интервјуу. Убрзо је имала и прву ревију, па наруџбину – унформе за хотел ,,Хајат“ – а десетогодишњицу рада прославила је великом ревијом под покровитељством Уницефа, с поменутом лепотицом Јасмин и још десет успешних светских манекенки. Јасмин је дошла у Србију, која је тад била под санкцијама, а Верица је само месец дана по завршетку бомбардовања 1999. учествовала на Недељи високе моде на Шпанском тргу у Риму.

Није крила да је продавала станове да би финансирала ове подухвате, али и више пута наглашавала да осећај који је имала док су манекенке носиле хаљине са насликаном Грачаницом, с православним свећама у рукама, а сви у публици усред Италије плакали и аплаудирали на ногама, ,,вреди више од аута, станова и свих материјалних глупости“.

О њеној најновијој колекцији, даљим плановима и стању на данашњој светској сцени разговарали смо неколико дана пред ревију.

Шта вас је инспирисало за колекцију ,,Казабланка“, која порука се крије иза тих креација?

– Промоција бренда ,,Карбон“ у оквиру догађаја ,,Карбон ера“ била је суптилна комбинација нових технологија, емоција (музика) и стила (мода). Филм ,,Казабланка“, као модна инспирација, био ми је изазов да непролазну женственост тог периода спојим и имплементирам у тренутак кад, с једне стране, бесмисао добија могућност да буде тренд – што видимо по најновијим колекцијама светских брендова који накарадно сервирају као лепо – а с друге, добијамо потврде да је мода пролазна, а стил вечан.

Ревија је најављена као опроштајна. Значи ли то да се повлачите из моде?

– То никако. Свако ко ме бар мало познаје зна за моју страст према послу. Без страсти нема ни стварања ни живота, тако да ја настављам као да сам тек на почетку, само далеко од буке која се ствара око свега што се зове модна ревија. Идем у другом правцу, а мојим колегама остављам да се, као ја, 40 година баве таквим догађајима.

Колико је тешко остати иновативан? Како се кретати између оригиналности и комерцијалног?

– Тешко. Оно што је веома интересантно јесте да заиста имамо много талентованих дизајнера, али, нажалост, у систему који је хаотичан. Правило је да нема правила и да истински дизајнери-уметници тешко могу да дођу до изражаја. Ово је озбиљан посао, који, за истинско бављење њиме, захтева много улагања, како материјалних тако и временских. Млади су креативни, иновативни и то се креће у тим оквирима, без озбиљне подршке да то добије своје место.

Четрдесет година каријере је врло завидан сегмент постојања за један бренд и једног креатора. Шта је то што вас је увек инспирисало и враћало овом послу?

– Страст и љубав према послу који тражи све ваше време. Инспирисале су ме теме које су тражиле истраживање, учење, широко образовање и које су ме градиле у ово данас.

Када се осврнете, на шта сте најпоноснији, шта бисте издвојили као најзначајније тренутке у досадашњој каријери?

– Свакако пет недеља високе моде у Риму, где сам могла да се упознам са стварањем врхунских дизајнера и уђем у срж и суштину овог посла. Поносна сам на своју стварну биографију, без иједног виртуелног момента, на свој стил, који је препознатљив.

Једини сте домаћи креатор који је у Србију довео једног супермодела – Јасмин Гаури. Какво је било то искуство?

– Ако вам кажем да је на ревији била најдисциплинованија, онда вам то потврђује правило да су најуспешнији најмање захтевни и најмање компликовани. Жао ми је што није била гост на овој ревији.

Како вам се чине нове генерације дизајнера и начини на који они виде моду?

– Имамо дивне младе талентоване дизајнере, с не баш идеалним условима за успех. Када кажем успех, онда мислим на све оне предуслове који су потребни за истински успех.

Колико се српска модна сцена променила за ових 40 година? Где је Србија данас у односу на светску моду?

– По талентима на врху лествице, по реалном гледању на модну сцену и начину на који је представљена, по стандардима којих нема, далеко иза онога што је модна сцена била пре 40 година.