„СТАРО БРДО”, ЈЕДИНИ АЗИЛ ЗА КОЊЕ У СРБИЈИ
Kроз азил су прошли полицијски коњи, познате филмске и рекламне звезде, сада остареле, али и дивљи коњ, који је тренутно на припитомљавању и социјализацији
На обронцима Старог брда у срцу Шумадије – Лапову, малом месту где живе велики људи, налази се једини азил за коње у Србији. Оснивач овог хуманог места Жељко Иличић од дедовине коју је наследио направио је уточиште и спас за ове племените животиње, које неретко пролазе тортуру, баш као и пси и мачке, али о чему се много мање прича или пише. Догоди се да свако од нас чује неку од тужних и нехуманих прича како је животиња болесна и малтретирана, али одлука да се та животиња спасе је ретка; чак ни сам Жељко није очекивао овакав след догађаја, поготово да ће ситуација кулминирати, те да ће од његове емпатије и љубави према животињама настати азил.
ХАСАН, ПРВИ СПАСЕН КОЊ
Све је почело 2012, када је Жељко имао сусрет с пријатељевим коњем који је био на издисају и требало је да буде еутаназиран због здравственог стања у ком се налазио, иако веома млад.
– Људском грешком тај коњ је умирао од глади и, знајући да су му шансе за живот мале, одлучио сам да дам све од себе да га спасем. Једноставно, било ми је лакше и да угине код мене него да га успавају. У моменту када сам га узео, нисам имао ни колибу ни шталу, иако сам са села, па у том тренутку нисам знао ништа о коњима. Мало-помало, он је успео да се опорави, тако да је за неколико месеци био као нов. Напослетку се испоставило да је он син Свош Баклера, победника дербија, енглеског пастува арапског порекла. То је једина животиња која има моје безрезервно поверење. Знали смо заједно да седимо у кафићу, а Хасанби, као сваки гост, умео је ноншалантно да се прошета до шанка – прича нам своју причу овај хумани човек. Жељко истиче да га највише разочарава то што млади ветеринари немају никакву жељу за стицањем нових и, свакако, несвакидашњих знања која ће тешко пронаћи чак и у књигама. По природи ствари, у азил и долазе коњи којима су шансе за живот врло мале, а болести од којих се лече често су ретке и нетипичне. Сазнање да ниједан студент није био заинтересован да присуствује неком од најтежих захвата Жељка оставља без речи.
ОД МОРАВЕ ДО ЛОНДОНА
Након великих поплава које су задесиле Србију 2014. Жељко и његов пријатељ организовали су акцију спасавања и вађења животиња из поплављене Мораве. Спасавали су псе, мачке, куниће, ситну и крупну стоку, а све то испратила је девојка из Лондона Јована Иваштанин, која тамо држи прихватилиште за псе и која представља велико име у свету што се спасавања животиња тиче. Познанством Јоване и Жељка, родила се идеја за настанак азила.
– У том моменту ми је то деловало као добра идеја. Посаветовавши се с људима с Ветеринарског факултета, из министарства и локалне самоуправе, који су сматрали да би могли да ми помогну и да је азил овакве врсте неопходна ствар и реална потреба друштва, те ми дали реч да ће ми свако помоћи колико може, ја сам се упустио у све ово. Међутим, на дан отварања азила, видевши да нико од свих тих људи који су ми помоћ обећали није дошао, било ми је јасно да сам у овоме потпуно сам. Нисам човек који одустаје од својих идеја, тако да нисам одустао ни од овога. Био сам свестан да ће бити много тешко, али шта је ту је – наводи Жељко. За ових седам година, колико ово бајковито место постоји, сваки коњ има своју животну причу, вредну романа. Kроз азил су прошли полицијски коњи, познате филмске и рекламне звезде које је, када их је старост сустигла, популарност и пожељност напустила, а међу свима њима нашао се и дивљи коњ који је тренутно на припитомљавању и социјализацији. Интересантна ствар је да су, од свих животиња које се ту налазе, најопасније козе, које ће вас радо ујести уколико им се не допаднете.
ОД НАШЕ ХУМАНОСТИ ЗАВИСИ ЊИХОВ ОПСТАНАК
Азил је основан 30. августа 2015. и ових дана ће напунити седам година. Свака нова година за ове људе је велики успех и подвиг, а сваки спасен и удомљен коњ највећа срећа. У азилу се тренутно налази 12 коња, за чије је оброке на дневном нивоу потребно око 5.000 динара, али како хумантост и емпатија нису селективна категорија која се везује за врсту или расу животиње, поред коња, староседеоци у азилу су и напуштени мачићи, пси и магарци, за које су средства такође потребна.
С обзиром на то да је оваква врста посла базирана искључиво на добровољној основи, то значи да од наше хуманости зависи живот свих животиња из овог уточишта. Уколико немате идеју на који начин да проведе леп викенд, нећете погрешити ако вам следећа станица буде управо Лапово и азил “Старо брдо”. Поред одличне атмосфере, дружења у природи и гостопримства које вас тамо очекује, ту ће свакако бити незаобилазно дружење са четвороножним домаћинима који вас неће оставити равнодушним. А ви, као прави гости, не оклевајте, већ узмите врећу шаргарепе, овса, шећера или јабука, које ће ови домаћини појести у сласт.
Ни радна снага ни љубимац
– Kоришћењем трактора, коњ је изгубио статус радне маши не, коју људи пазе и негују јер им је потребно да добро ради, а, с друге стране, нема статус љубимца, као што је у свету случај, па да га чува ју из тог разлога, већ је сада као чaрдак, негде између. Kоњ је јефтин за одржавање; једна бала сена ће задовољити све његове дневне потребе, што омогућава многима да га поседују јер, ето, лепо је имати коња у дома ћинству или на фарми. Проблем настаје када се не бавите њиме јер коњ захтева много пажње и много рада. После неколико година дођете у ситуацију да имате животињу од пола тоне која није социјализована, која је агресивна јер ништа не зна. Тада не можете никако да је стабилишете и онда се људи одлучују на успављивање, што је веома тужно – закључује Жељко Иличић, први човек овог чаробног места
аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: АЗИЛ ЗА КОЊЕ ‘СТАРО БРДО’