Лепота је у оку посматрача

ДУШИЦА СТЕФАНОВИЋ, ИСТОРИЧАР УМЕТНОСТИ И УМЕТНИЧКИ ДИРЕКТОР ПРОДУКЦИЈЕ “БИМБРОС”

У видео-продукцији сам пронашла начин како да објединим љубав према уметности, историји и књижевности и отелотворим то управо кроз документарне историјске филмове и емисије

Дипломирала је историју уметности на Филозофском факултету у Београду са највишом оценом. Сматра да су суштина и форма неодвојиве на путу ка универзалној лепоти, а с поносом истиче своје мешовито порекло, у којем су се укрстили српски, немачки и хрватски гени, те су словенски дух и немачка дисциплина оно што ју је доста одредило као личност. Колико јој је то што је по формалном образовању историчар уметности помогло у раду и како се јавила страст ка историјским документарцима, открива Душица Стефановић, идејни творац и главни уредник неколико културно-уметничких и едукативних серијала, као и документарно-историјских филмова.

– И моје образовање и моја страст проистичу из афинитета који се формирао још у детињству. Потичем из мешовитог брака, с много деце, из породице у којој су се стопиле различите културе и традиције. Моја мајка је била жена која је волела да чита, дивно је сликала и писала песме. Она нас је научила да истражујемо по књигама, да трагамо за истином. Мислим да је тако зачета моја љубав према историји, уметности и лепом писању. Одабир професије није био случајан. У видео-продукцији сам пронашла начин како да то све објединим и отелотворим управо кроз документарне историјске филмове и емисије. Ми, историчари уметности, имамо извежбано око јер смо се учили на хиљадама слика и уметничких артефаката да препознамо порекло, епоху, аутора, али и детаље и специфичности. Мени је то много помогло у раду с колегама да знам да им пренесем шта желим, уочавам финесе и у складу с тим дам упутства. Кажу да је лепота у оку посматрача, тако да сам у задње време почела да узимам и камеру у руке – каже Душица, уметнички директор продукције “Бимброс”.

Можете ли читаоцима да процес настајања једног свог рада, од инспирације до премијере филма?

– Најважније је имати добру идеју. Други део је реализација, а она зависи од средстава која су вам на располагању. Наша продукцијска кућа је мала, па често више улога у продукцији ради једна особа. Конкретно, за пројекат “Ритам града” ја пишем сценарио, књигу снимања, режирам и радим све организационе послове и одабир музике. На крају, када сав припремљени материјал уђе у монтажу, ту тек почиње прича! Требало би ми много простора да испричам сваки сегмент свог рада и одговорности. И када су емисија или филм урађени, он морају да имају свој живот – на телевизијама, интернету и фестивалима. Промовисање филмова на фестивалима захтева, такође, добру припрему. Потребно је пратити позиве и пријављивати се. Као што видите, сваки сегмент посла у продукцији је врло захтеван ако хоћете да урадите нешто добро и да дођете до гледалаца.

Нажалост, средства су често ограничена, ми углавном продуцирамо из сопствених средстава, могућности да се дође до суфинансирања од институција културе су често слабе. У пројектима које радим промовише се култура, уметност, традиција и волела бих да се телевизијске куће и надлежна министарства мало више позабаве мањим продукцијским кућама.

Аутор сте серијала “Ритам града”, у ком се представљају топоними Београда. Шта је, према вашем мишљењу, то што нашу престоницу чини јединственом по питању културног наслеђа?

– Идеја је да се богата баштина нашег града представи кроз његову историју, уметност и културу, не на уобичајен начин већ да се прикаже управо оно што га чини јединственим. Трудила сам се да кроз њега објединим све оно што је и део мог личног идентитета, а то је управо претходно поменуто – јединство уметности, историје и књижевности, али да не будем окренута само стручној јавности већ и да унесем атмосферу топлине, свечаности, а највише радозналости. Гледаоци ће тако моћи да чују причу о цвету који је назван по краљици Наталији – рамонда сербица или рамонда наталија. У обиласку куће научника Јована Цвијића дат је приказ и објашњење специфично лепог ентеријера, који је настао као спој рада нашег научника и сликара Драгутина Инкиострија Медењака. Када дођемо до приче о Дому Јеврема Грујића, куће у којој се чува благо српске историје од краја 19. века до данас, многи ће се изненадити причом о првој дискотеци на Балкану, која је отворена управо у подруму ове куће и у којој се одвијао буран ноћни живот Београда. Емисија о Борби је посебна јер говори о комплетној духовној баштини која је произашла из дуге историје овог часописа, као што је најбогатија фото-архива на Балкану и велика библиотека која се крије међу зидовима Борбиног небодера.

Документарна емисија о Народној библиотеци Србије носи назив “Место за исцељење душе”. Да ли то она заиста јесте?

– По својој атмосфери, она изазива осећај поштовања и мира. Ви спонтано шапућете и у деловима где то није нужно. По благу које чува, поред свих недаћа кроз које је прошла, у којем можете тражити духовно уточисте, она је храм, она је споменик и музеј, она заиста јесте место за исцељење душе.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА