Љубав на први дим

ДАРКО МИЛОВАНОВИЋ, ПРОИЗВОЂАЧ УНИКАТНИХ ЛУЛА

Мој први сусрет с лулом догодио се када сам, као неко ко ужива у дуванском диму, од колеге добио на поклон јако стару, необичну лулу, која је готово музејски примерак, сачињена од морске пене, са сребрним украсима, највероватније у Турској. Исти дан сам набавио дуван за лулу и то је била љубав на први дим. Будући да постоји правило да се једна лула пуши једном у 24 сата јер јој је потребан одмор да би се дрво стабилизовало и вратило у пређашње стање, убрзо сам купио другу лулу, затим трећу, и тако даље. На поклон сам добио и неколико половних, коришћених лула и почео да се бавим њиховом рестаурацијом. Упознајући свет лула, схватио сам да су најбоље и најцењеније ручно рађене луле и дошао сам на идеју да направим себи једну – за Борбу започиње разговор Дарко Миловановић, Чачанин који је пре деценију почео да се бави овим несвакидашњим занатом.

Kада је одлучио да себи направи прву лулу, у Србији није постојао нико ко се тиме бавио, па је тако Дарко неколико месеци провео у истраживању по интернету, читајући текстове и гледајући снимке израде луле, проналазио је фотографије радионица других пајпмејкера не би ли открио вештине, али и алате који су потребни да би се једна лула израдила. Kако нам открива, том приликом му је највише помогла преписка с пајпмејекерима из региона који су увек несебично делили знање.

– Било је тешко учити на тај начин јер, ипак, доста значи када можеш да видиш процес израде уживо, али већ код израде прве луле сам се толико заљубио у овај занат да препреке нисам ни примећивао – открива он.

Према речима нашег саговорника, сам процес израде тешко је описати у неколико реченица. Најпре се почиње избором материјала и облика који се ради, затим његовог оцртавања на комаду дрвета и, на крају, бушења жарнице луле и канала кроз који иде дим. То су техничке ствари које је потребно пажљиво одрадити јер, како Дарко истиче, од тога зависи како ће се лула понашати током пушења, што јој је, заправо, основна намена; у супротном, она би представљала само интересантно обрађен комад дрвета.

– Своју прву лулу радио сам неких пар месеци. Имао сам минимум потребног алата и нимало искуства у изради и обради дрвета нити у било ком другом занату. Kако сам савладавао занат пајпмејкера и уз то постепено радионицу снабдевао потребним алатом, дошао сам до тога да ми је за израду једне једноставније биљард луле потребно свега неколико сати. Међутим, када сам схватио да је разлика између доброг мајстора и онога ко то није управо у поклањању пажње најситнијим детаљима и сталној тежњи ка савршенству, стигао сам до тога да ми је сада за израду једне луле потребно два-три дана рада, уз, наравно, десет година искуства – објашњава Миловановић. Највећи број лула прави се од бријара, лоптастог корена једне врсте жбуна који расте на подручју Медитерана, али и од мершама, морте и маслиновог дрвета. У изради уникатних лула на самом почетку Дарку је било тешко да дође до потребних материјала јер ништа од тога нити расте нити се продаје у Србији, па је тако овај вешти занатлија морао да набавља дрва из Шпаније, Италије, Алжира, Грчке.

– Неколико година се снабдевам из једне мање породичне фирме из Италије, која се већ генерацијама бави припремом и продајом бријара за луле. Морту, фосилизовани храст старости неколико хиљада година, набављам од пријатеља из Лапова, а маслиново дрво из манастира Прасквица у Црној Гори – наводи Дарко.

Необичан хоби претворио је у посао, а његове луле, које производи у радионици “Гило пајпс”, обишле су готово читав свет. Чињеница да је свака лула комплетно израђена ручно даје јој епитет униката јер, иако је радио неке облике у више примерака, ипак је сваки различит било због димензија, шаре или непоновљиве структуре дрвета. Овај несвакидашњи мајстор-уметник инспирацију црпи са свих страна: некада је проналази и у облику у природи која га подсети на лулу или у неком необичном предмету.

– Највише волим да тражим инспирацију у самом дрвету, тако што узмем комад брија- ра, вртим га по рукама и пра- тим његову шару и структуру и, заправо, тражим облик луле у самом дрвету. Kада га пронађем, само уклоним вишак материјала и лула је ту. Наравно, постоје и класични облици лула, њих такође волим да ра- дим и тада се трудим да одаберем дрво чија шара и структура одговарају датом облику и да сваки од њих ура- дим у неком свом стилу, који је већ сада постао и препознатљив – наводи он.

Лула на новчаници

Србија је једна од ретких земаља која на новчаници има мотив луле. На банк ноти од 2.000 динара на лази се лик Милутина Миланковића, који за ра дним столом ужива у ча рима луле.

Својим умећем Дарко је неким старим лулама удахнуо нови живот, а колекционарима с различитих континената обликује комаде дрвета по жељи. Оригиналност и квалитет обраде су најважнији, а неретко у радионицу Дарку долазе муштерије с необичним захтевима.

– Издвојио бих лулу с ликом Лењина, рађену по наруџби купца из Уједињених Арапских Емирата, која ми је била изазов за израду. Kасније је било сличних наруџбина, али сам их одбијао јер имам ту срећу да могу себи да приуштим да одбијем наруџбину ако је то нешто што ми се не допада и што не желим да радим. Сигуран сам да, ако не уживам у изради, ни сама лула неће бити добра јер сам овим занатом почео да се бавим превасходно из љубави, а не због новца. Тешко да бих још неку могао да издвојим јер заиста свакој лули посветим максималну пажњу и свака је прича за себе и најбоља у том тренутку – истиче наш саговорник.

Свима који би хтели да науче овај занат Дарко истиче да би своје знање несебично поделио. Kод њега тајне не постоје и сваком ко му се обрати за помоћ максимално излази у сусрет. Овакав став произлази из начина на који је Миловановић савладао овај занат. Одзив млађих генерација је слаб, али је ипак било заинтересованих који су долазили у радионицу “Гило” са жељом да науче процес израде луле. Пре десет година Дарко је био једини који се бавио овим занатом. Тренутно у Србији, поред њега, постоји још седам-осам пајпмејкера, а наш саговорник, поред тога што верује да ће их бити још више, полаже наде да ће можда једногдана имати и наследнике у овоме.

– Своје луле сам назвао “Гило” по надимку сина Гаврила. Мало касније дошла је и Софија, па спремам и посебну линију лула, која ће носити назив по њеном имену. Могуће је да се у том избору назива за луле крије и моја потајна нада да једног дана бар једно од њих крене очевим стопама. Иначе, није неуобичајено у свету лула да се више генерација бави тим занатом, па можда то буде случај и код мене – наглашава овај уметник.

аутор ТАМАРА ЈОРГИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ДЕЈАН ЈЕКИЋ