Мало царство великих успомена

Ненад Јанковић, колекционар експоната који вас враћају у детињство

Омоти чоколада животињско царство, монопол из тридесетих година прошлог века, Вук из серијала Лаку ноћ, децо и прва књига Десанке Максимовић само су неки од експоната из Ненадове колекције

Колекција Ненада Јанковића броји више хиљада експоната, који су, како он воли да каже, били саставни део свачијег детињства.

С обзиром на то да му је сакупљање лепих и занимљивих амбалажа само хоби, желео је да и остали људи уживају, носталгично се присећајући младости и онога што ју је чинило.

Своје годинама сакупљане примерке објављује на Инстаграм и Фејсбук страници “Старударница”, правећи својеврстан виртуелни музеј, свакоме доступан на само један клик. Његову богату колекцију чине експонати од краја 19. века до 1990.

Јанковић је од малих ногу почео да сакупља различите ствари. Има око 700 примерака Микијевог Забавника, који је излазио од средине осамдесетих до краја 2001.

– Мислим да је свесно колекционарство почело сакупљањем и трагањем за свим омотима животињског царства из почетка деведесетих, а када сам сакупио све омоте, схватио сам да не би било лоше да пронађем и кутију у којој су и у продавници стајали, те сам је, годинама касније, и пронашао – објашњава Ненад Јанковић и додаје да се неретко сети неке од друштвених игара које је играо као мали, те на тај начин добије идеју за чим би могао следеће да трага.

ЛАКУ НОЋ, ДЕЦО

Његову разноврсну колекцију чини велики број експоната који су били актуелни када ни сам није био рођен, али су били важан део нечијег детињства.

Пажњу му привлаче лепе ствари, шарене амбалаже и ретро паковања, а како наводи, није у питању само југоносталгија. Најстарији предмет из колекције датира са краја 19. века – рекламне лимене табле пића.

– Најинтересантнији предмет у колекцији је Вук из луткарског серијала “Лаку ноћ, децо” (1989-1993). Када сте свесни чињенице да је нека играчка направљена само у једном примерку и да не постоји дупликат, онда вам причињава посебно задовољство када дођете до ње. Из ове емисије успео сам да пронађем и Јежа и Гуску, али Вук, ипак, има своју вредност и највећи значај у мојој колекцији, а пронађен је на бувљаку – објашњава Ненад.

ТАЈНА КОЦКИЦА

Поред тога што посвећују много времена проналажењу самог предмета, за велике колекционаре важна је и вештина препознавања његове
веродостојности, вредности и оригиналности. Ненад нам је открио на који начин може да се открије старост одређене друштвене игре на врло занимљив начин.

– За друштвене игре ретко ко може да вас превари да су заиста старе, поготово откад постоје бар кодови. Међутим, они који су мало боље упознати с материјом знају да препознају када је која друштвена игра настала према произвођачу, а они највештији старост друштвене игре могу да мере према коцкицама за играње. Првобитно су коцкице прављене ручно: све тачкице би се исцртавале без неког одређеног правила, што је зависило од мајстора до мајстора. Од средине прошлог века почело је да се води рачуна о томе да наспрамне странице на коцкици увек имају збир седам.

ЗАЧАРАНИ КРУГ ПОТРАГЕ

Неке амбалаже се не могу тако лако ископирати, плагирати или, можда, и немају велику вредност да би се јавила потреба за њиховим нелегалним умножавањем, док за друге експонате то правило не важи.

– Мислим да се највише лажирају историјски вредне ствари. Дошао сам до оригиналних потерница Драже и Тита, које су лепили нацисти и окупатори четрдесетих година 20. века, међутим, ту има много копија и плагијата који се продају за неколико евра. Милитарију не скупљам, то ми није лепо, тако да кад, год дођем у посед таквог примерка, увек пронађем некога ко то сакупља и воли, па му дам или заменим за нешто друго – објашњава Јанковић.

Оно за чиме тренутно трага јесте колекција картонских веверица које су се добијале у чоколешнику, почетком деведесетих година.

Излазиле су као тематске целине.

– До сада сам сакупио неколико веверица, али и даље немам кутију. Формула колекционарства је веома једноставна: пронађем неки предмет и онда схватим да је он био још у три боје, па и када нађем све три верзије, схватим да неки други колекционар има исти тај експонат, али у неотпакованој, оригиналној амбалажи. Тако настаје зачарани круг тражења лепшег и боље очуваног примерка.

МАСОВНОСТ ЈЕ ПРОГУТАЛА КВАЛИТЕТ

И да нисте колекционар, врло једноставно можете уочити разлику у квалитету производа и посвећености с којем је прављен.

Док није постојала масовна производња и овако велика потрошачка потреба, много више времена се посвећивало амбалажи, паковању које је некада било и пресудно за куповину производа.

– Пођимо само од филмова и хиперпродукције, од хиљаду филмова, 900 ће бити испод просека, док се некада правило само 100 филмова годишње и због тога се много водило рачуна о квалитету. Ако се осврнемо само на некадашњи дизајн, да би се нешто пронашло на некој од амбалажа, првобитно се расписивао конкурс, а на њега су могли да се пријаве само врхунски дизајнери. Тако да је, рецимо, за дизајн једне од “Крашових” кутија био задужен човек који је радио и цртани филм “Балтазар” док данас амбалаже раде студенти, што је тада било незамисливо. Мислим да је масовна производња прогутала квалитет – наводи је Јанковић.

НЕШТО РЕТКО И ВРЕДНО

Један од интересантнијих предмета који Ненад поседује и вероватно представља сан многих колекционара јесте лимена кутија за слаткише са оригиналним дрвеним сталком која је стајала у продавници у предратном периоду.

Поред ње, Јанковић поседује и металну кашику за узимање бомбона на којој пише “Унион Загреб”.

– Могу да се похвалим и првом књигом Десанке Максимовић “Песме” из 1924, која је настала током њених студија у Паризу. Књига је с посветом господину Арнаутовићу, који јој је, према подацима до којих сам дошао, и помогао да објави књигу – поручује Јанковић.

Фото: Приватна архива