Мекоћа и провокативност личних и друштвених ритуала

Традиционални SHOWCASE Института за уметничку игру биће реализован у Музеју града Београда (Ресавска 40Б) од 6. до 8. марта у периоду од 18.00 до 20.00 часова. Овогодишњи showcase се одржава под слоганом “Меки ритуали” и у оквиру њега ће бити представљени радови студената основних, мастер и докторских студија Института који су настали под менторством Проф. Дијане Милошевић, Проф. др Снежане Арнаутовић Стјепановић, Огњена Вучинића и Доц. Катарине Бућић. Радови који ће бити приказани су у форми кореографија, вишемедијских инсталација, видео радова, перформанса и фотографија. Важан део ове поставке чини изложба плаката завршних представа Института који су настали од његовог оснивања 2014. године.

Пројекат се реализује захваљујући подршци Музеја града Београда, Музеја савремене уметности, Културног центра Београда, ДАХ театра, Факултета за инжењерски менаџмент, Неле Антоновић и Исајла Марића.

Мекоћа и провокативност личних и друштвених ритуала

Заједничка одредница радова који се приказују на овогодишњем showcase-у је помало изненађујући и суптилан квалитет мекоће и нежности, којима су супростављени оштрина постављених питања о смислу стварања у оквиру наметнутих ограничења, како оних који су настали као последица друштвених или оних који су настали као производ личних ограничења.

Мекоћа је одредила и саму форму радова, која је често променљива, где се перформанс прелива у видео, позоришна форма се трансформише у перформанс. Пажљива кореографија видеа иницирана је звучним простором, звук се трансформише у слику. У нашем савременом тренутку, где смо сведоци нарастајућој грубости, конфликту и често насиљу, потреба да се истражује простор новоуспостављене нежности говори о моћи уметности да креира противтежу, да осветли оне аспекте наших живота који ће нам помоћи да трансформишемо тај мрак у нову, покретачку енергију.

Ови радови као да су настали из промишљања значења која креирају испреплетање светлости и сенке. У овом случају можемо да кажемо да је сенка произвела потребу за светлом која се очитује у истраживању мекоће и нежности – тела, мишљења, поступака. Теме радова се крећу од истраживања личног сигурног простора који производи унутрашњи мир, женске унутрашње снаге и лепоте тела, уживања у мекоћи облика тела, које је некада голо а некада прекривено светлуцавим прахом, мекоћи бебине коже праћеним ритмом откуцаја срца, истраживање емоција сигурности, среће, радости, утехе, изазивајући умирујући, медитативни ефекат. У контрасту са овим квалитетом јесу лични и друштвени обреди, ритуали, који поред производње осећаја мекоће и слободе, изазивају и унутрашњу буку или клаустофобију, осећај ограничености и губитка, као у случају мера насталих услед пандемије или тешке појаве крађе беба.

Кроз радове се преплиће лично и друштвено, нудећи нам један нови, другачији поглед на време у коме живимо.

Проф. Дијана Милошевић