Наговештаји бољих дана

ШАХОВСКИ САВЕЗ СРБИЈЕ СЛАВИ 74. РОЂЕНДАН

Доласком председника Драгана Лазића и његовог тима на чело ШСС пре две године, појавиле су се назнаке да је за нама суморни период у ком смо били по страни на великим такмичењима

Овдашњи љубите­љи древне игре сигурно се са се­том сећају доба од педесетих до осамдесетих година прошлог века, када је Југославија била друга шаховска сила света, одмах иза неприкосновеног Совјетског Савеза. Скоро да није било та­кмичења на ком државни тим није освојио неку од медаља. У екипи су највећим делом били шахисти из Србије, углавном из Београда: Светозар Глигорић, Александар Матановић, Бори­слав Ивков, Милан Матуловић, Љубомир Љубијевић, Драгољуб Велимировић… Блистали су и на појединачним турнири­ма, а Глигорић и Љубојевић су у своје доба важили за најбоље играче света изван Совјетског Савеза. Тиме се може подичити и велемајстор Милунка Лазаре­вић, која је с Вером Недељковић и Kа­тарином Јовано­вић ­Благојевић освојила и сре­брну олимпијску медаљу у Сплиту 1963. Златно доба српског шаха завршено је почетком осамде­сетих, са тек покојим узлетом: бронзаном медаљом шахист­киња на Олимпијади у Солуну 1988. и сребрном на Европском првенству у Батумију у Грузи­ји 1999, мечом за изазивачицу Алисе Марић, с каснијом шам­пионком Kси Јун 1991, титулама светских омладинских првака Наташе Бојковић 1991. и Иго­ра Миладиновића две године касније.

Доласком на чело Шаховског савеза Србије председника Драгана Лазића и његовог тима пре две године, појавиле су се на­знаке да је за нама суморни период у ком смо били по страни на великим такмичењима. Промене су по­челе од темеља. Шаховска ор­ганизација је, и финансијски и у начину рада, много стабилнија него много година раније. Током године репрезентативци и нај­бољи млади играчи имају нов­чану накнаду за свој шаховски развој, а пред репрезентативна такмичења обезбеђене су им заједничке припреме. Домаћа надметања организована су на далеко вишем нивоу – створено је поверење између савеза и шахиста.

Осећај да су на заједничком задатку препорода српског шаха у играчима је побудио већу одговорност и мотив, а то се одразило и на резултате. На прошлогодишњем Европском првенству у Словенији шахисткиње су биле шесте, а шахисти осми. На недавно завршеној Олимпијади у Ченају, у никад бројнијој конкуренцији, женска селекција је заузела 13, а мушка 20. место. Оба састава су била боље пласирана од стартних позиција, али су игром и залагањем оставила још повољнији утисак.

ФОТО: ШАХОВСКИ САВЕЗ СЛОВЕНИЈЕ

ФОТО: ШАХОВСКИ САВЕЗ СРБИЈЕ

Све је више и појединачних успеха. Готово без одмора после двонедељног надметања у Ченају челни играчи наших селекција поново су били у жестокој међународној конкуренцији и остварили запажене пласмане. На Европском првенству у Прагу у конкуренцији 123 играчице Теодора Ињац је заузела 11. место, што јој је донело статус прве резерве за Светски куп.

Александар Инђић је на турниру у Абу Дабију био 14, а затим у Дубаију осми, уз побољшање рејтинга. Велемајстор Велимир Ивић (20) прошле јесени је на Отвореном првенству Европе у Рејкјавику био 20. Уз све то, наш савез има изузетну сарадњу и односе са ФИДЕ и Европском шаховском унијом. Почетком марта, после скоро три деценије, Београд је био домаћин догађаја у који су биле упрте све очи шаховског света

– Гран-при турнира у циклусу такмичења за светског првака. Запаженје и дугогодишњи успе- шан рад Небојше Баралића, као организатора и судије. Пре две године био је главни судија Ту- рнира кандидата у Русији, а већ неколико година је и секретар судијске организације ФИДЕ. Има још планова, пре свих, рад на омасовљењу шаха и враћању древне игре у школе, али не као изборног већ обавезног предмета. Изгледа, како је прослављени велемајстор Александар Матановић рекао на прошлогодишњем обележавању Дану шаха, “да је зимски сан српског шаха прошао”.

Мирослав Нешић

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ