Неизбрисив траг на крхком стаклу

Милица Младеновић, једини стерификовани уметнички гравер у Србији

Лепота стваралаштва је када од неког савим обичног предмета, као штоје чаша, направите уметничко дело

Мајсторско писмо и посао шегрта заменили су сертификати и радионице накојима се занат учи, али, упркос томе, суштина остаје иста. У времену експанзије нових технологија занимања “да се не користе и испрљају руке”, занати враћају своју вредност и сјај.

Услед дефицита занатлија, Милица Младеновић се определила за гравуру и постала први сертификовани гравер у Србији. Њен бренд “МисхуреАрт” настао је из љубави према уметности и старим занатима. Први контакт с дијамантским иглама које брусе стакло Милици је донео нешто посебно. Фасцинирао ју је тренутак у ком сваки потез, био прави или погрешан, оставља траг. Неизбрисив траг на крхком стаклу.

– Све је почело пре 23 године, кад сам уписала Школу за уметничке занате у Шапцу, смер уметничка гравура. Занат ми се много свидео, али у том тренутку заиста нисам могла да замислим да ће ми то једног дана бити животни позив – прича Милица Младеновић за Борбу.

Поред велике љубави коју је Милица гајила према гравури, испрва околности нису слутиле да ће то бити и њен животни позив. Након средње школе ентузијастично је уписала дизајн ентеријера, верујући да је то савршено занимање за њу.

– Ни у једном тренутку, међутим, нисам запостављала гравирање, пратило ме је свуда. У почетку су то биле ситне гравуре кад ми је био потребан поклон за мени драге људе. Гравуру сам посматрала као хоби којим употпуњујем слободно време – објашњава Милица.

Након завршетка студија, схвативши да уопште није једноставно пронаћи посао као дизајнер ентеријера, а како је гравирање, поред других послова, постајало извор њених прихода, сигурним корацима Милица се вратила својој првој љубави.

– С обзиром да гравуром никада нисам престајала да се бавим, сасвим спонтано клијенти су, по препоруци, долазили до мене, а мој, тада мали, бизнис и велика љубав расли су из дана у дан – наставља наша саговорница.

Како све велике приче почињу сасвим ситно и скромно, без претензија да ће од тога моћи да се живи лепо, тако је и Милица кренула на малом радном столу, не слутећи да ће њен хоби данас бити успешан бизнис.

– Радни сто сам ставила у кухињу и у тих десет квадрата, баш за тим малим радним столом, изгравирала сам више од 7.000 чаша. Моја љубав према гравирању расла је из дана у дан. Тада сам схватила да гравуре више нису само хоби, да је уметничка гравура на стаклу озбиљан посао и да га ја истински волим. Уживала сам у сваком потезу који бих направила на стаклу дијамантском иглицом, то ме је учило стпљењу и прецизности – објашњава уметница.

Крајем 2020. одлучила је да отвори фирму и постане предузетник, да конкурише у Министарству привреде и постане сертификовани гравер. Сертификати за уметничке занате се добијају тако што пред комисијом покажете како настаје ваша уметност. Када се комисија увери да је у питању ручни рад и да је реч о занату уврштеном на листу уметничких заната Министарства привреде, добијате сертификат.

– Сасвим сам случајно, од комисије, сазнала да нико никада није конкурисао за уметничку гравуру и да сам, заправо, први сертификовани гравер у нашој земљи. Генерално, мислим да се стари уметнички занати полако враћају и то ме искрено радује. У мору инстант ствари које нас окружују дивно је кад увидите да људи све више траже нешто уникатно, јединствено и посебно. Ручни рад и занатство успевају да пронађу своје место у савременом друштву и бивају врома цењени – поручује наша саговорница.

Положај занатлија у Србији може варирати. Многи се суочавају с изазовима због промена у економији и тржишту рада. Неки се успешно прилагођавају, док други имају потешкоћа у одржавању конкуренције с већим компанијама.

– Важно је пратити трендове и прилагодити се тржишту да би се очувала конкурентност. Држава нам је изашла у сусрет са могућношћу сертификације јер смо тиме ослобођени фискализације. Верујем да ће у будућности бити још више сертификованих уметничких и осталих занатлија – наводи за сада једини серитиковани гравер. Гравура може да се ради на стаклу, металу и мермеру, а Милица се специјализовала за стакло.

– За почетак нацртам скицу, како желим да мотив изгледа, потом је преносим на чашу или другу стаклену површину. За гравуру на стаклу се користе иглице (глодала) која имају дијамантски прах на себи. Бирам најтању иглицу и повлачим њом основну линију, потом, зависно од мотива, бирам друге профиле и облике иглица и повлачим потезе као када се црта оловком. Гравура је трајна, зато је много важно бити стрпљив и прецизан. Нема места за грешке јер не постоји опција да се једном изгравирана линија избрише – објашњава Милица.

Сваке године бар 10 ученика заврши смер уметничка гравура. Нажалост, мали број је оних који се одлуче и да крену тим путем. Управо због тога Милица је одлучила да своје богато искуство не само у гравирању већ и у томе како се мали бизнис ствара и развија подели с неколицином заинтересованих кроз радионице.

– Верујем да се млади мало опредељују за гравуру јер не виде перспективу у занатству. Зато сам одлучила да ове године организујем уметничке радионице гравирања и кроз огледне часове поделим своје две деценије скупљано знање. Тиме бих показала сву лепоту стваралаштва, кад од неког савим обичног предмета, као што је чаша, направите уметничко дело. Како сам у процесу отварања студија, коначно имам прилику да поделим своје знање с дивним људима, који деле љубав према уметности и старим занатима са мном – закључује Милица Младеновић.