Непоновљиви укус носталгије

Црвени киоск, некадашњи симбол Београда

Заобљени киосци производили су се у неколико боја, али је најупечатљивији остао црвени, у ком су се продавале виршле у земички, преливене сенфом и заливане јогуртом из тетрапака

Милионима људи широм света хотдог је већ деценијама најомиљенија брза храна.

Ипак, за Београђане овај савремени гурманлук има и једну посебну, помало носталгичну, ноту јер сећа на време црвених киоска, продавачица у плавим блузама и белим капама и чувени, многи ће рећи и непоновљиви, укус виршли у земички.

Одакле црвени киоск у Београду и шта је било пре њега? То је прича коју мало ко зна јер је све мање оних који се сећају тих давних дана.

Било је то овако…

Симбол бољег живота

Брза храна, као и киосци у којима би се она продавала, нису постојали у Београду пре Другог светског рата.

Истина, било је пекара, а и понеки улични продавац ишао би градом, обично гурајући колица са сладоледом, семенкама или бозом, али било каква озбиљнија исхрана била је везана искључиво за породични дом или кафану.

Затим је дошла окупација, глад, немаштина и разарање, па време послератног сиромаштва, хране на бонове и ресторана друштвене исхране…

А онда, као својеврсни симбол повратка у нормалност, али и светле будућности и бољег живота, средином 1956, стигао је и киоск.

Био је плаво-беле боје, израђен од дрвета и не много већи од данашњих трафика, али се из њега ширио заносни мирис једне, за Београђане, потпуно нове хране – барених виршли преливених сенфом, јединствене домаће претече хотдога.

Виршле су се кувале у великим лонцима, у води која је током читавог дана само додавана када уври и просипана тек увече. Кажу да је то, заправо, била тајна њиховог непоновљивог укуса.

Овај, за оно време, јединствени гурманлук, обилно је заливан сенфом – још једним специјалитетом који је највећи број Београђана тада први пут пробао.

– После владавине мензи, које су се, еуфеминистички, називале “ресторанима друштвене исхране” и баздиле на гершлу и сивомаслинасти купус, звани СМБ, могућност да се на улици једу куване кобасице деловала је као почетак живота у бајци.

Кад зрело размислим, сигуран сам да су те прве кобасице дошле, на крају, и главе социјализму; после њих више ништа није било као пре – записао је, сећајући се тих дана, Момо Капор, чувени писац и врсни хроничар Београда.

Од тоста до земичке

Киоске је поставио ПКБ – Пољопривредни комбинат Београд – и у прво време на читавој територији Београда било их је тек неколико.

Најпознатији је био у парку преко пута хотела “Москва”. Ипак, како је помама за новом врстом хране расла, растао је и број киоска – почетком шездесетих ред за виршле могао се видети и на Ташмајдану, код окретнице шестице, на Тргу републике, на месту где је данас “Стакленац”, на Савском тргу, преко пута Железничке станице, код аутобуске станице Студентски град на Новом Београду…

Сваком радном човеку који није стигао да доручкује код куће, као и студентима које је тих година у Београду било све више, дан је почињао или у млечном ресторану или на једној од ових локација.

Баш као и друштво, и понуда на ПКБ киосцима с временом је постајала све богатија. Виршле су у прво време продаване у четвртастом хлебу (некој врсти претече данашњег тоста).

Кажу да је за оне који нису имали довољно новца да их купе права посластица била “хлеб у масти” – окрајак умочен у воду у којој су се бариле виршле и на чијем врху би се, након целодневног кувања, сакупила маст.

Ова јединствена ужина није имала цену – за многе београдске клинце који су одрастали у то време коштала је “колико имаш”.

Ипак, половином шездесетих у киосцима су нестали окрајци јер су виршле почеле да се продају у земичкама.

Оне су засечане напола, у њих се стављала виршла и преливала сенфом.

Негде у то време, у понуди се појавио и чувени јогурт у тетрапаку, којим је, да угођај буде потпун, гладна муштерија могла да залије свој доручак.

Да се виде издалека

Права револуција наступила је појавом легендарних црвених киоска.

Они су, почетком седамдесетих, преплавили Београд и били су пројекат тада младог словеначког архитекте Саше Мехтига (Machtig).

Иако су се касније појавили и у другим бојама, његова идеја је била да киосци буду црвени “да би били видљиви издалека”.

Готово да не постоји особа која је живела у Београду седамдесетих и осамдесетих, а да макар једном није појела виршлу у земички са црвеног киоска.

Ови објекти били су добро стратешки распоређени, имало их је у сваком делу града, а од милоште Београђани су их прозвали и црвендаћи.

Од запослених који ујутру крећу на посао до студената који се у исто време враћају из града – виршла у земички била је омиљени доручак или ужина за све и свакога!

Нестали преко ноћи

Истини за вољу, нико са сигурношћу не зна када су црвени киосци престали да постоје. Као да су и они (плаво-бели, црвени и свих других боја) и тете које су радиле у њима преко ноћи нестали из наших живота и, право из славних дана, преселили се у легенду и сећања Београђана.

Вероватно их је, с временом, истиснула конкуренција и све већи избор хране која је могла да се купи на улици. Њихов дефинитивни крај сигурно се догодио током деведесетих, када је и држава чији су, на неки начин, симбол били престала да постоји.

Ипак, то не значи да виршли у земички више нема.

Може се рећи да су оне, баш као и њихова понуда, еволуирали, јер, настављачи ове гурманске традиције данас су хотдогови.

Њих је сада могуће јести у ресторанима брзе хране широм земље, а у коликој мери су постали део нашег свакодневног јеловника говори и чињеница да их има и на свим прометнијим путевима – на “НИС Петрол” и “Гаспром” бензинским станицама, где се припремају по традиционалној шведској рецептури из 1932.

Доказ да је ова укусна слана ђаконија прошла дуг пут од виршли у земички до данас јесте и један потпуно нови производ – дупли хотдог са двоструко више меса и преливима по избору, за двоструко веће уживање.

Али, то је већ прича о неким новим генерацијама које стварају неке нове успомене… Нека им је са срећом!

Или, речима Моме Капора: “Наше прве љубавне вечере: по једна кобасица са сенфом на подељеној земички и десерт – пољубац на кошави са укусом сенфа на уснама”.

Аутор: Историјски забавник 

Фото: Борбина архива