Scroll Top

Нова галерија визуелних уметности представља изложбу уметнице Милице Лопичић „Нови дил”

nova-galerija-vizuelnih-umetnosti-pr-2
Сличне теме

Од 13. новембра до 8. децембра у НГВУ можете погледати изложбу Милице Лопичић „Нови дил”. Кустос изложбе „Нови дил” је Бранислав Димитријевић. Уметност Милице Лопичић одвијала се на два преплићућа колосека: између визуелне уметности и архитектуре.

У односу на њену биографију као школованог архитекте, образоване да чита и препознаје потенцијал простора, полазна тачка њеног рада заснива се на истраживању архитектонских питања кроз фотографију. Милица Лопичић користи фотографију, да би отворила врата за другачије тумачење и конструкцију простора.

У свом скорашњем раду, она истражује где тржиште утиче на путовање једног уметничког дела, од продукције као полазишта, до колекције као краја тог пута. Где су на том путу креиране нише – транзитне зоне, у којима уметнички радови нестају под статусом „робе” зарад финансијских манипулација.

Питањем „Како функционише тржиште уметности?“ Милица ставља у пропорцију институције компаније и појединце који имају активну улогу у пољу уметности.

У кустоском тексту изложбе „Нови дил” Бранислав Димитријевић каже:

„Сусретање означитеља уметност и означитеља новац, који оба мало јесу а мало нису роба, постаје место отварања питања која детаљно адресирају пројекти уметнице и архитекткиње Милице Лопичић. Лопићић је при Агенцији за привредне регистре Републике Србије, покренула поступак регистрације  „компаније” у виду уметничког пројекта Нењ Деал који се састоји од нематеријалне и недефинисане  „уметничке креативности” као активности која у регистру може бити заведена под шифром пословања 9003. Као вредност компаније наведена је цифра од 30.000 евра ауторизованог капитала која је подељена у 100 деоница од по 300 евра које се могу купити на берзи, и с њима се даље може трговати. У свом раду она тако поставља питање шта се заправо догађа када се збиља један уметнички поступак отворено и искључиво декларише као роба, односно шта се догађа када уметност више није понуђена на нечему што се води под тржиштем уметности већ управо на берзи као институцији тржишта капитала? Овај пројекат је наставак ранијих пројеката Милице Лопичић од којих су на изложби представљени и радови Сиде Инвестмент  и Уметност у транзиту који се пак односе на један специфичан феномен који је ескалирао у последњих десет година, а то је изградња и управљање огромним складиштима уметности у бесцаринским зонама, осносно такозвани фреепортс, (дакле буквално  „слободне луке”) у којима колекционари, дилери, а пре свега тржишни шпекуланти држе уметничка дела која су у неком купопродајном транзиту. У њима се налазе стотине кубних метара сандука и кутија у којима су спакована уметничка дела као роба која не подлеже царинским таксама, па ни било каквој другој регулативи као што је порекло њихове набавке. У њима је уметност све друго осим нечега видљивог, опипљивог и мишљеног, осим нечега што се може чулима осетити и даље тумачити, дакле нечега намењеног јавности, њеној ретиналној опсервацији и неретиналној спекулацији.

… Питање које дакле у својим пројектима поставља Милица Лопичић више није шта су својства уметничког дела по-себи већ како уметничко дело у логици потраге новца за еквивалентом који се може похранити, преузима на себе двоструку функцију истог тог новца као мере вредности неке робе (оног што је стабилно и материјално) и као стандарда цене као нематеријалне, ментално конструисане и невидљиве спекулације.

… Оно што је у оба пројекта Милице Лопичић кључно је да оно што се нуди нашем погледу и нашој спекулацији нису заправо њена уметничка дела већ одређени ставови и поступци који се односе на њихову невидљивост и неприступачност као услов који се испоставља кључан за спекулацију њиховом робном ценом а не више за спекулацију њихове уметничке вредности. Отуда Милица Лопићић на интригантан начин позива на једно од кључних места у овдашњем мишљењу уметности када се у радовима Горана Ђорђевића из раних осамдесетих година појавила могућност да то што видимо на изложби у уметничкој галерији можда и нису уметничка дела већ пре свега материјализовани ставови о уметности, штавише, ставови против уметности.”

О галерији

Нова галерија визуелних уметности заснива свој рад на органском повезивању изложбених, едукативних и продукционих активности, организованих у оквиру следећих сегмената:

годишњи изложбени програм; предавања, радионице, разговори; уметнички атељеи; артист ин ресиденце програм. Програм Нове галерије визуелних уметности посвећен је излагању, представљању, документовању и промовисању дела савремених уметница из Србије и региона.

Фото Милица Лопчић.

Додај коментар: