Од статусног симбола до потрошне робе

НАСЛЕДНИЦА КИШОБРАНЏИЈСКОГ ЗАНАТА О ИЗАЗОВИМА И ЛЕПОТИ СВОГ ПОСЛА

У срцу Београда, у Балканској ули­ ци, налази се је­ дина преостала занатска радња која датира из 1969. Татјана Живковић, која је занат насле­дила од мајке, бори се за тради­цију и да опстане као последњи кишобранџија у Београду.

Све се десило случајно. Мама је била текстилац и почела је да ради у фабрици ТИС у Гроцкој. Ту су се склапали кишобрани. Србија никада није имала своју фабрику и производњу кишо­брана, али овде су се склапа­ли. Стара Југославија имала је “Отекс Охрид”, “Вис Вара­ждин” и ништа више. Када је мама почела да ради, матери­јале нисмо могли да набавимо у Југославији него је ишла два пута годишње до Нове Горице. Оде, поручи, види материјале. Једино што смо у Југославији узимали био је конац ­- на по­четку разговора за Борбу каже Татјана Живковић.

Како је све почело? Мама је постала по­ словођа у фабрици текстила, њој то није одговарало, није волела да буде надређена. До­била је понуду да води радњу у 7. јула (данашња Ул. Краља Петра). Радња је била на та­квом месту да су многи тр­говачки путници долазили у њу. Мама је увек била кому­никативна и дружељубива, била је, генерално, позитивне енергије. Тако да су је многи трговачки путници заволели. Један од њих јој је предложио: “,Зашто ти тако способна не би отворила своју радњу?” То је било у њеним раним двадесе­тим. Млад, у доба тих шесде­сетих, бити приватник био је појам. Поготово неко ко нема залеђину одраније, породич­ну, да иде с колена на колено. Дошло је до тога. Радња где смо ми били у Вишњићевој била је празна већ неку годи­ну, а после се испоставило да је и пре нас био човек који је држао кишобране. Кренула је ни од чега и ни са чим. Немаш алате, за све треба сам да се снађеш… Тако је све почело.

Како се остатак поро­дице укључио? Мој тата никада није радио с муштеријама, за разлику од маме. Тата је радио у фабрици и имао је свој посао, међутим, с годинама, њему се то веома свидело. Тако да би он сваког дана после свог рада долазио у радњу да помаже мами. “Рад­ња једног коња не може да има, мора да има још неког.” Једна особа не може да ради од јутра до сутра. Постоје неки модели који захтевају физичку снагу, па је некад потребно нас троје да поправи кишобран. Тако је и данас. Тата је преминуо 2001, онда је било и неко безвезно време. Након тога мама је 2002. отишла у пензију, а ја сам на­ ставила да радим.

Да ли се прича о наслед­ницима традиције? Овај посао је пресипање из шупљег у празно. Моје ћерке то знају, оне су се “родиле” у локалу. Њима је радња више него кућа. Захваљујући њи­ма је ово настављено јер бих ја од овога дигла руке. Реал­но, од овога никаквог рачуна нема. Са рентом локала и да­жбинама према држави не мо­ гу ништа да зарадим. Ми смо у овај локал дошли у мају 2019. (Балканска). Овде имам много мање посла. Рачуница је ни­каква. Ово је само продужење традиције.

ТРАДИЦИЈА ОД ПРЕ НОВЕ ЕРЕ
Постојање и традиција кишобрана датира још пре нове ере. У Кини кишобрани су прављени од најфиније свиле, осликавани пејзажима, а за дршке су коришћене трске бамбуса иако су се испрва користили као заштита од сунца, а не кише. У античком Риму кишобран је представљао женски статусни симбол. Од 17. века кишобран постаје средство за заштиту од кише.

Ко је могао да приушти кишобран? Кишобрани су били ску­пљи, али много квалитетнији. Ми у радњи и даље имамо те кишобране из седамдесетих година, који су и дан ­данас у оригиналном издању. Људи су долазили да замене једну жицу, платно или да пресвуку кишобран у сунцобран. Нису се кварили много. Тада није било кишобрана лошијег ква­литета. Када се прича о “сла­бијем” квалитету кишобрана, разлика је била у томе што су жице биле од алуминијума, а код ових бољих од челика, платно је увек било исто. Док данас, када купите јефтинијии неквалитетнији кишобран, разлика је огромна, разлика је у материјалу, квалитету дршке, жице, механизма… Разлика је више него очита.

Некад је то био неизос­ таван модни детаљ? Даме су мењале дршку или детаље с дршке да би укло­пиле уз боју лака за нокте, на пример. Много се више водило рачуна о естетици. Било је би­тно да целокупна одевна ком­ бинација, укључујући ташну, рукавице, шал, па чак и кишо­бран, буде уклопљена. Примат је био уклапање боја и тонова.

Да ли су људи долазили с одређеним захтевима за моделе кишобрана? Тада је све било једностав­није. Све се базирало на квали­тету. Није се придавало много пажње дизајну, доминирала је класика. Иако се дешавало да буде другачијих модела, с карнерима на пример. Мама је радила за позоришта и серије. Радило се и према нацрту

У ком смеру идемо као друштво, какав однос има­мо пре­ма ста­рим ствари­ма, да ли их ба­ца­мо или по­пра­вља­мо? Дос­та се на­ша пси­ха проме­ни­ла, по­го­то­во у по­следњих го­ди­ну да­на. Али, гене­рал­но, по­след­њих го­ди­на мла­ди су по­че­ли да се вра­ћа­ју ко­ре­ни­ма. По­мак је да се опет чу­ва тра­ди­ци­ја. Мла­ди прона­ла­зе по ку­ћа­ма и та­ва­нима ста­ре ства­ри, ко­је же­ле да по­пра­ве. Има­ти не­што ста­ро де­ве­де­се­тих го­ди­на би­ло је де­мо­де или да но­сиш не­што од не­ко­га. Али по­след­њих годи­на вра­ћа­мо се сво­јим коре­ни­ма.

Пре­ма су­је­ве­р­ју, не тре­ба да отва­ра­мо ки­шо­бран у ку­ћи јер до­носи не­сре­ћу. Да ли зна­те одакле то по­ти­че? Јед­но од ве­ро­ва­ња је­сте, по­што су ки­шо­бра­ни у 18. ве­ку би­ли ве­ли­ки и стра­шно те­шки, да је јед­на слу­шки­ња у Ен­гле­ској отво­ри­ла ки­шо­бран и тај ки­шо­бран је сру­шио кућу. Од та­да, ве­ру­је се, по­ти­че ово на­ше су­је­ве­р­је да се кишо­бра­ни не отва­ра­ју у ку­ћи.

Аутор: Милица Драшковић

Фото: приватна архива