Определила сам се за борбу као начин живота

ЉИЉАНА ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ, НАЈЧИТАНИЈА СРПСКА КЊИЖЕВНИЦА

Одрасла сам у женском универзуму и врло рано схватила како је тешко и у исто време узбудљиво бити жена

У години великих јубилеја и сабирања милионских тиража Љиљана Хабјановић Ђуровић не престаје да пише. Стварање, али и стална борба, њен су начин живота, па иако је често не разумеју, мисли да је у заиста важним стварима неопходно побеђивати да би се трајало. За Борбу, званично најчитанија српска књижевница каже да је смисао управо књижевности да људима буде на духовну корист.

Обележавате две важне годишњице ове године: 25 година од првог издања романа “Женски родослов“ и 20 година од објављивања романа “Петкана“. Јубилеји су дошли усред пандемије, страдања, страха… Како се осећате, постоје ли планови за прославу?

Корона ће сузити начин прославе, али неће умањити значај ових јубилеја за мене. Обележавам их посебним издањима, у којима су самом роману додате неке белешке у слици и речи везане за сваку од ових књига; за њихов живот у протеклим деценијама. Да су околности другачије, организовала бих низ књижевних вечери и своју радост поделила са читаоцима. Много ми је жао што тих сусрета неће бити јер захваљујући читаоцима ја постојим као писац, а књиге које сам написала трају.

“Женски родослов“ је важан вама, али је отворио и нову епоху у савременој српској књижевности. Први сте рекли нешто што је данас у домену политичке коректности – преткиње, а не преци. Како сте дошли до таквог израза и женских тема?

– Одрасла сам у једном женском универзуму. Живела сам са бабом и мајком, у кућу су нам долазиле њихове пријатељице, слушала сам њихове разговоре, баба ми је причала о нашим преткињама, и врло рано сам схватила како је тешко, а у исто време узбудљиво, бити жена. Увек сам користила женски род тамо где је то природно и где та реч јасно говори оно што желим да кажем. Сећам се, када сам примала Награду за најчитанију књигу у библиотекама Србије, за “Женски родослов“, у говору који сам одржала, рекла сам да сам ја оно за шта не постоји реч у српском језику (мислећи на “жена писац бестселера“). А мој син, који је тада имао девет година, касније ми је објаснио: “Ти си пискиња“. Е, чини ми се да је данас све више речи попут “пискиња“. Под диктатом политичке коректности и родно равноправног језика по сваку цену, данас се речи у женском роду користе и када њихова употреба ствара забуну, и када обесмишљава казано, и када ружи реченицу, и када нагрђује језик.

С друге стране, за “Петкану“ сте рекли да је роман о Богу. Може ли Бог да буде главна тема романа и да ли је у насилно секуларизованој цивилизацији вера ризична тема за писца?

– Бог је главна личност наших живота, без обзира на то да ли смо ми тога свесни или нисмо. Без обзира на то да ли то желимо да признамо или не. Однос према Богу је базичан, он је услов свих других односа, јер вера мења човека, мења његов поглед на свет, његов став према другим људима, према породици. Вера преобликује изнутра и од старог човека ствара новог. Мене је вера променила. А дело је увек одраз духовног и мисаоног света ствараоца. Дакле, вера је променила и моје дело. И ја сам срећна због тога. Захвална сам што ми је дато да пишем о нашим светима и најзначајнијим догађајима и догмама наше вере. Критике, подсмевања (рецимо, када ме у наслову текста назову “Света Тетка српске књижевности“ или када нацртају моју карикатуру са Светим Савом на једном, а митрополитом Амфилохијем на другом рамену…), али и озбиљна подметања (као што је, рецимо, укидање Награде за најчитанију књигу у библиотекама Србије да је ја не бих добила пети пут, и то за роман о земаљском животу Пресвете Богородице) остављају ме потпуно равнодушном. “Они раде свој посао, а ја свој“, помислим. И наставим да радим свој посао. Равнодушна сам и према неким ситним и крупним добитима које губим због тема о којима пишем. Јер, попут Лилије, јунакиње романа “Сјај у оку Звезде“, нисам спремна да одбацим дарове Божје да бих примила дарове царске.

Пола милиона примерака “Женског родослова“, 150.000 „Петкане“, преводи на десетине језика и ниједна награда било ког књижевног жирија у Србији. Да ли на то гледате као на неправду, дискриминацију или још јачи подстицај?

– “Женски родослов“ је све изненадио. А било је и ванкњижевних разлога који су омели скрупулозно читање и поштено вредновање ове књиге. “Петкану“ нису разумели. Рецимо, један од уредника у “Народној књизи“, иначе професор на Филолошком факултету, рекао је власнику издавачке куће Миличку Мијовићу да ћу са том књигом сигурно изгубити читаоце. Миличко му је поверовао, одштампао је за Сајам књига само 3.000 примерака, па је током самог сајма морао да доштампава тираж. Нешто касније, једна критичарка, такође универзитетска професорка, и тих година чланица Ниновог жирија, у ауторском тексту написала је да је роман “Петкана“ – љубић. То је и стручно образложила. Она је тим текстом потврдила оно што сам ја знала: Да се књиге које пишем не могу читати у уобичајеном кључу и да је за читање и разумевање таквих књига потребно далеко веће знање и дубље поимање света.То је један од разлога зашто не конкуришем за књижевне награде.

Шта је најважнији плод, који је смисао књижевности? Ви кажете да сте се променили, да сте писањем постали бољи човек. А читаоци?

Мислим да је смисао уметности, књижевности посебно, да људима буде на духовну корист. Мислим да су књиге из мог духовног циклуса управо такве. То ми потврђују и бројни читаоци, али и свештеници који се на мојим књижевним вечерима јављају из публике и сведоче да су се многи људи после читања тих књига окренули Цркви, вери и Богу, а многи одлучили да се крсте. А рекла сам већ, онај ко се окрене вери и Богу, постаје нови човек. Бољи човек.

Борба има пуних 99 година. Сама реч „борба“ ни вама није страна као дефиниција многих искушења у стварању и животу уопште. Да ли је важније трајати или побеђивати у борбама?

У седмом разреду почела сам да водим дневник. На првој страни, као мото, написала сам реченицу из неког романа Ромена Ролана: “Борити се, тражити, не наћи и не клонути.“ Дакле, имала сам 13 година када сам се определила за борбу као начин живота. За храброст као животни стил. Мислим да је у заиста важним стварима неопходно побеђивати, да би се трајало. Једна од мојих свакодневних молитви упућена је мом анђелу-чувару, анђелима и арханђелима, гласи: “Подржите ме у сваком добром и Господу угодном делу и помозите ми да побеђујем зло око себе и у себи.“

аутор САЊА ЛУБАРДИЋ