Данас је, у просторијама зграде Борба, где се већ неколико дана одржава...
28. 11. 2023. одржана је премијера кратког документарног филма Гимназије Креативно перо...
Поводом јубилеја од двеста година од рођења кнеза Михаила Обреновића у суботу...
Поводом обележавања 3. децембра, Међународног дана особа са инвалидитетом, у Малом позоришту...
У Ликовној галерији Коларчеве задужбине у среду, 2. новембра у 19.00 часова биће отворена изложба “Још повратка глупих слика” Жолта Ковача.
Нема нити једне једине значајне мисли коју глупост није умела сместа да искористи; она може да се свуда креће и навлачи на себе свако рухо истине. А истина, она је увек само једна једина одећа, један једини пут: истина је увек хендикепирана.
У делу аустријског писца Роберта Музила, чији је цитат из књиге Човек без својстава (1930-1941) послужио за почетак ове крате приче о сликарству Жолта Ковача, глупости се приступа као феномену који рефлектује парадоксе друштвених односа и понашања у турбулентном времену пред ступање нацизма на власт у Немачкој и Аустрији и почетак Другог светског рата. Глупост је у историји модерног света одиграла значајну и погубну улогу, задржавши се и у савремености као упорни покретач и пратилац нових парадокса и баналности који обликују наше стварности у ери постистине. Потенцијал глупости да “истину учини хендикепираном” уметност је, са друге стране, искористила као успешну тактику да преиспита ауторитете своје историје. Због способности да “навлачи на себе свако рухо (уметничке) истине”, глупост се у уметности, још од дадаистичких и дишановских провокација, ангажује као стратегија за демистификацију конвенција на којима комплексни организам уметности темељи своју истинитост.


Повратак глупих слика (2020-2022) Жолта Ковача је уметнички пројекат који у глупости проналази виталност духовитог демистификатора сликарства. Глупе слике Ковач у свој опус уводи 2008. године када, реферишући на баналност као доминантни означитељ јавног живота, у сликарству испитује могућности банализације као поступка стварања слике. Он са интенцијом креира “баналну” структуру слике: апстрактне бојене форме (мрље, кругове, флеке) распоређује на површину слике од алуминијума у равномерном ритму, водећи рачуна о томе да њихови колористички односи буду засновани “глупим” комбинацијама боја које подржавају зацртану “баналну” шему. Глупе слике постоје као медитације о глупој стварности у којој настају, без намере да саопште некакву скривену поруку, односно истину о савремености која би утврдила супериорност сликарства као уметности разоткривања илузије. Када се више од десет година касније (2020) враћају у фокус Жолта Ковача, глупе слике изнова “навлаче рухо” амблематске модернистичке структуре овог медија: тачке/мрље уједначених димензија нанете спрејевима различитих боја распоређене су на неутралној (белој) површини платна алудирајући на линеарну логику грид-а.2 Прерушене у аутономне, аутореферентне, репетитивне структуралне мреже прецизно уређених односа елемената простора слике и њихових колористичких карактеристика, Глупе слике се враћају као апстрактни шаблони (паттерн) који до апсурда доводе ауторство уметничког геста и идеал остварења аутентичног сликарског рукописа – као слике које симулирају сликарство како би сликарским средствима разоткриле сваку илузију о сликарству као интелектуалној пракси и/или мануелној вештини.
Жолт Ковач у Повратку глупих слика наставља непретенциозну, озбиљношћу неоптерећену деконструкцију митске фигуре сликара и митског статуса сликарства, чему је посвећен током своје дуге уметничке каријере. Да ли је глупост довољно моћна да раскринка претпостављени престиж сликарства или је слика довољно немоћна да посустане пред интервенцијом глупости?
– Наводи се у саопштењу.
Фото: Ликовна галерија Коларчеве задужбине