Scroll Top

Отварање изложбе „Изгубљено – замењено“

otvaranje-izlozbe-izgubljeno-zamenjeno
Сличне теме

Изложба „Изгубљено – замењено“ Јелене Везмар од 13. до 25. фебруара 2024. у Галерија Дома омладине Београда

Изложба слика под називом „Изгубљено – замењено“ за главну тему има несталност људских сећања. У покушају да се сећање по сваку цену сачува, Јелена Везмар често, некада и сасвим несвесно, прибегава реконструкцији сећања користећи се измишљеним сегментима који чине логички смислену целину. Градећи призор у којем се реалистично приказани објекти смењују са поједностављеним, пикселизованим и/или неодређеним површинама, уметница сачуване делове сећања увезује са апстрактним елементима и формама стварајући целину са потенцијалом вишеслојног ишчитавања.


*****************************************

„Изгубљено – замењено” назив је изложбе Јелене Везмар. Међутим, гледајући њене слике, у први мах, ништа не делује као да недостаје. Цео формат је освојен колажираним пољима боје. Како бисмо разумели о чему је реч, потребо је извршити ментални експеримент и ићи обрнуто од процеса настанка слике.

На сваком од колажа се види један јасно насликан фотографски фрагмент чија величина варира од платна до платна – он је полазиште. Замислићемо празно платно са једним насликаним фрагментом. Јасно је да је у питању усамљени исечак реалности којем недостаје остатак. Дакле, остатак је заборављен. Водећи се логиком конфабулације, која, према речима ауторке „представља производњу или стварање лажних или погрешних сећања без намере да се обмане”, надомешћују се недостајући делови. Они настају развијањем потенцијала почетног фрагмента, успостављајући ново естетско јединство представе. Према речима Василија Кандинског: „Нужност ствара форму”[1]. Тако се и у сликарству Јелене Везмар форма твори из ликовних елемената иницијалног предлошка, симулирајући психички процес домаштавања недостајућих делова. У случају мисаоне представе ради се о конфабулацији, док се, у случају слике, ради о настанку ликовне форме која обликује површину платна. Циљ овог процеса јесте развој атмосфере фотографије, која остаје најјасније насликана.

С обзиром да се конфабулација назива још и „поштеним лагањем”, ауторка заиста бива поштена, дозвољавајући нам да знамо шта је фактичко језгро ових „ликовних сећања”. Све даље сликарске интервенције остају у ширем степену разраде откривајући иницијални предложак, основу око које се плете апстрактна потка. Због тога, Јеленино сликарство стоји између аналитичког приступа слици и референцијалне апстракције. Аналитички део се огледа једино у третману фотографских предложака тј. ликовних сећања, док се референцијална апстракција бави развијањем потенцијалне „идеје предмета”, задржавајући се само на крупним колористичким масама. Пратећи ову логику, недостајући делови бивају надомешћени исконструисаним површинама фабрикујући нови „оригинални” пејзаж. С обзиром да ове слике, у својој ликовној целовитости, не приказују ниједан конкретан предео или предмет, можемо се запитати да ли су оне уопште у домену референцијалне апстракције. Чак би се могло рећи да је у питању контра-референцијална апстракција која не уопштава почетни призор, већ је уопштавање нужност празнине.

„Идеја предмета”, према речима Пикаса, „оставља свој неизбрисив траг”[2] који се у сликарству Јелене Везмар разлаже из почетног предлошка. Он тако бива потврђен, не само тематски, већ и као ликовно полазиште слике. Његов колористички дијапазон често бива транспонован у квадратну мрежу сродних тонских и бојених вредности која „пикселизује” делове слике. Понегде се међу пригушеним нијансама појави и интензивна, колористички контрасна интервенција, али све увек остаје решено у широким пољима боје. Ликовни елементи, као и доследност теми фотографског предлошка омогућавају да се повуче јасна и крајње очигледна паралела између ауторкиног процеса сликања и логично домишљеног наратива сећања током конфабулације.

Пејзаж као тема присутан је у свим изложеним радовима изузев једног, на ком је насликана лобања. Комбинација меланхоличног расположења сликаних предела са лобањом асоцира на барокни мотив познат под латинским називом „ет ин Арцадиа его”[3], реферирајући на свеприсутност смрти. Овиме се уводи својеврсни мементо мори у стваралаштво Јелене Везмар.

Јован Ђорђевић

Фото: Промо

Додај коментар: