Писаће машине нестале с лица земље за пола године

ПУТ ПОРОДИЧНЕ ФИРМЕ ОД ПРЕЦИЗНЕ МЕХАНИКЕ ДО НАРЕЗИВАЊА КЉУЧЕВА

Породица Андрејевић са Војиславом Андрејевићем на челу 1952. започела дуг пут занатства. Прво су се бавили поправком и штеловањем писаћих машина да би се делатност проширила, а као последња у шареноликој лепези делатности јесте нарезивање кључева, поправка сигурносних система, отварање сефова

Ова породична за­натска радња мо­же да се похвали с три генерације ко­је успешно наста­вљају почетну идеју. Пут једне породичне занатске радње за Борбу открива нам Александар Андрејевић, Војислављев син и представник друге генераци­је породичног бизниса.

Занат асоцира на претечу, а шта је било пре?

– Мој отац је био прецизни механичар и врло му је била интересантна лепеза дејство­вања. Почео је да ради као прецизни механичар за по­правку и штеловање мерних инструмената на авионима. Баждарење тих инструме­ ната захтевало је присуство при разним условима лете­ња, наглим повећањима и смањењима брзине, малтене је дубио на глави да би могао неки инструмент да наштелу­је. Поправљање писаћих ма­шина је дошло много касније, ово је био куриозитет. Данас се тешко може објаснити шта је он радио јер су данас сви уређаји електронски. Док му је мајка била шеф дактило бироа у садашњем Тањугу, послала га је на занат и он је научио за механичара, а главно је било поправка писаћих машина, уз које су ишле и рачунске, да би, напослетку, дошле и ре­гистар касе. Након рата отац је отишао у Ужице, где је био сервисер за индустријске шиваће машине. У Загребу је било главно представништво “Национала” (регистар каса), тамо се школовао и дошао до инструктора за механичаре. Захваљујући томе, 1952. одлу­ чио је да у породичној кући, која је била у Алексе Нена­довића 28, отвори прецизну механичарску радионицу за поправку регистар каса и пи­саћих машина. Тиме се бавио до пензије.

Ово је, пре свега, по­родичан бизнис. Ка­да сте се придружили оцу?

– Замолио сам га 1982. да му се придружим, стицајем ра­ зних околности, између оста­лог, и рођењем сина, морао сам из темеља све да препа­кујем. Као сваки добар отац, он ме је прихватио. Тако сам ушао у његов сервис и радио с њим, али са жељом да једнога дана то проширим. У једном периоду смо бацили тежиште на поправку и одржавање ко­пир­апарата. Да би се 1985. замрачила судбина послов­ног простора, који су хтели да сруше. Уплашио сам се да ћемо остати без пословног простора и тада сам поку­шао да направим породичну фирму која би се звала “Ан­дрејевић и син”, а потребну документацију сам прику­пљао шест месеци. На крају, мом оцу су рекли да настави са старом радњом, а да се мени отвори нова. Нисам желео да гурам оца у ћошак и пензију, у коју не мора да иде. Занат и посао су за њега били живот.

Да ли постоји маши­на која вам је посеб­но важна?

Отац је направио један ди­ван потез који се претворио у вишегодишњу сарадњу изме­ђу нас и Историјског архива при Академији наука. Њима смо спремали експонате, сва­ку писаћу и рачунску машину вредну пажње смо доводили у фабричко стање и правили упутства за њу. Упутства са­ држе годину производње, на­ мену, упутство за руковање. Има преко 250 експоната. У два наврата је Музеј науке и технике излагао експонате у академији.

Да ли је нека машина коју сте поправљали изнедрила неко литерарно дело?

Ђорђе Марјановић је дола­зио до краја живота код нас да поправља писаћу машину. Био је то крш од машине, али би долазио и говорио ми: “Само ми мало ово среди.”

Које приче се сећа­ те и увек јој се радо враћате?

– Биле су две дактилографки­ње у Југословенском институ­ту за урбанизам и становање. Куцале су на ИБМ машинама, електричним машинама са ку­глицама. Мислим да, када је механика у питању, то је један савршен механизам, као што је мерцедес за аутомобиле, тако је ИБМ била за писаће машине. Одржавање тих ма­шина предвиђало је картоте­ку у којој се записивало када је сервисирана и када је шта промењено. Постојали су ро­ кови када се који склоп мења без обзира на степен трошења. Тачно одређеним редоследом и начином су се мењали ти делови. Променио сам делове на њиховим машинама и од­нео им, кад оно машине не ва­љају. Радило се заправо о томе да је брзина њиховог куцања превазилазила могућност ма­шине. Морали смо да их пре­ штелујемо мимо фабричког упутства да би се добила бр­зина којом оне пишу. То сам видео само код њих.

Данас су вам главна делатност кључеви?

­Од 1985. радња се води на моје име. Мој предлог је био и да кре­немо с нарезивањем кључева. У моменту када сам ја то предло­жио, ми смо имали 110 фирми којима смо одржавали све ма­шине. Радња је радила лудачки. На све то ја кажем: “Хајде да правимо кључеве.” На шта мени отац говори: “Сине, па нисам ја шлосер, шта ће нам то.” Хајде да се играмо мало, шта има везе. Почетком деведесетих, писаће машине су нестале за шест месе­ци, потпуно. С обзиром нато да сам био врло убедљив, отац на крају пристане и ми кренемо са нарезивањем кључева. То је је­дан непресушни рудник услуга. Свако то на почетку схвати као један безначајни захват, међу­ тим, то је само један мали увод. Сада у радњи има 15 машина за разно нарезивање и умножава­ње кључева. Данас је то главна делатност, за мене и мог старог радника остала је репарација старих машина, али за моје си­ нове то је примарна делатност. Главно је прављење сигурно­сних система, отварање сефо­ва, ауто­кључеви и електронске браве.

Да ли је тешко одр­жати занатску рад­њу данас. Како је то некада изгледало?

­ Имали смо Удружење зана­тлија Београда, оно је функ­ционисало тако што је управа прихода кроз пореска решења наплаћивала чланарину. Тако да, када паушалац добије поре­ско решење за наредну годину, у њему пише да је чланарина за удружење плаћена. За вре­ме Милошевића једном уред­бом је то скинуто. Тако се једна озбиљна институција угаси, на клик. Онда су на једној седници управног одбора, где је изгласа­но да се Занатска комора више не зове Занатска комора него Привредна комора града Бео­града, а да се ништа у односима занатлија и градских власти неће променити. Седница је била у четвртак, у понедељак смо били избачени из Привредне коморе, трајно. Уз велику борбу, за годи­ну дана смо направили Нацрт закона о занатству и предали га у Скупштину, али ништа. Закон је предвиђао да имамо поново школе ученика у привреди јер је веома тешко некога подучи­ти у 19 години, али у 14 је то без проблема. Данас, ко год да оде у пензију, а нема децу с таквим афинитетима, радња се гаси јер нема ко да је наследи.

аутор: Милица Драшковић

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА