Побеђују само они који верују да могу

АУТОРСKИ ТЕKСТ БАНЕТА БОЈОВИЋА АKА БАНЕТА САНШАЈНА

Yo,Yo, Brothaz and sistaz! Believe and Faith you gotta be Staight!! What comes around goes around and don’t stop, ‘couse this is Faith Rap!!!

Ево после паузе о педесетогодишњици СKЦ настављамо други део приче о вери. Нећу много да мудрујем у уводном делу да бих стигао да покрпим целу причу коју имам у глави везано за веру у овом броју.

Дакле, до овог тренутка, истражујући по разним литературама, увидео сам да постоји мноштво различитих техника које усмеравају и помажу на који начин да веру учврстимо у себи и помогнемо конкретно у њеној реализацији. Једна од основних техника која се спомиње скоро у свакој књизи, а исто тако и у православним цитатима, јесте да прво и основно под један: Мислимо о успеху, даље, да верујемо у успех и, на крају, да визуелизујемо успех. Невероватно је колико ове три ствари и упоран став стварно могу да утичу на услове и околности, да за оно у шта верујемо помаже и да се оствари…

Неки људи мисле да те технике могу да користе само талентовани и успешни људи. То је опасан вид рационализовања неуспеха. Што су неки људи по природи више љубоморни и склони критиковању, та им црта личности обично произилази из неких личних неуспеха. Нажалост, код њих је њихов ум испуњен неком избрканом мржњом. Много је лепше и здравије да се свако од нас искрено радује туђем успеху. Лично имам безброј примера где сам могао да увидим како неки људи хејтују кад ти се деси нешто лепо, а и контра, али, нажалост, у мањем проценту да се људи радују кад виде да је неко успео у нечему или, генерално, ако ти је уопште добро у животу. Па не постоји џабе она стара српска изрека: “Нек комшији цркне крава.”

Самоосвешћење много значи свакој особи да прекине тај негативни вид размишљања не би ли полако излазила из личних неуспеха. Ти неуспеси врло лако и кроз кратко време могу прећи у хроничне неуспехе. Рађене су разне стручне анализе да се види да ли је разлог томе у личности човека или је разлог у околностима. Успоставило се да је у огромном, већинском проценту разлог до личности човека.

Значи, ако би нам се десило да смо у неком тренутку склизнули у хроничне неуспехе, прво што би требало да урадимо јесте да преиспитујемо сами себе. Да увидимо да разлог свега тога, у ствари, лежи у нама, а не у околностима или да нам је увек неко други крив. Да кренемо да преиспитујемо сопствени начин размишљања. Да видимо зашто смо толико оштри према људима, зашто постоји толика потреба за критиковањем…

Обично је томе разлог унутрашња нехармоничност. Људи који живе у хармонији сигурно немају разлога да буду такви. Вера јако помаже да се изађе из таквих стања. Веру морамо да подржавамо упорношћу. Сигурно је да неће на кеца тек тако доћи до позитивне промене, али с јаком вером и упорношћу, чак и у оним најтежим тренуцима, кад изгледа да је немогуће ишчупати се, и даље треба бити истрајан. Упорно истрајан у вери да ће на крају све изаћи на добро. Много је јак рад кад човек самом себи каже: “Бог и ја смо непобедиви.” Да крене да ротира сопствени став немогућег у могуће. Да тај став да је “Могуће” понавља 10 пута на дан. Да усади, да усидри тај став самом себи у вугла. Да се коначно стварно преокрене ток живота из “Немогућег” у “Могуће”! Побеђују само они који Верују да могу! А сумњу, кад се појави сумња, да шутнеш ногом у дупе да се врати тамо одакле је и дошла! Добро, ок, сад мало метафорички претерујем, о сумњи ће бити посебна прича, али у овом делу, у овој конотацији приче, не смемо да јој дозволимо да нам пољуља здраве промене ка здравим ставовима.

Има много примера кад су људи имали великих успеха у животу, а онда пали. Ево од глумаца пример, Џон Траволта или Џорџ Kлуни. То су били падови који су трајали у просеку око 10 година. Kлуни је и сам признао да је често помишљао на самоубиство. И ко зна још колико њих је пролазило кроз такве кризне периоде у свом животу и на крају успело да се ишчупа путем вере. Kапирам да је то био фазон: “Ако сам некад био успешан, зашто не бих могао да будем опет.” Често људи умеју да пусте сморену мисао у својој глави, у смислу матор сам, дао сам све од себе, то је то, и полако крену да одбацују себе од даљег рада, од даље борбе. Значи, брате, то никако. То је лаж, то је мисао обмане. То да се одмах брише! Докле год верујемо да можемо ми продужавамо своје могућности функционисања и креативности без обзира на тзв. границе у ком смо тренутно животном добу.

Веру увек треба да подржавамо у себи. Веру треба да имамо, као у малог детета. Ту нема никаквих сумњи ни интелектуалних негативних размишљања. Упорност у вери рађа непоколебљивост, тада почиње наша личност да се усредсређује и коначно да пушта кроз нас ту невиђену јаку унутрашњу снагу.

И за крај, признаћу да у ме је у задње време уватило да самом себи често понављам следеће: “Благо оном чији УМ ништа не умије насупрот Савету Божјем и чије срце ништа не жели насупрот жељи Божјој.” Стављај веру испред логике!