Позориште утехе, наде и слободе

РАЂАЊЕ АВАНГАРДЕ У ПРОСТОРИЈАМА БОРБИНЕ ЗГРАДЕ

Циљ приликом оснивања Атељеа 212 није био да оно буде институција, већ место на ком ће се промовисати нова позоришна уметност

У згради Борбе, тачније у сали за синдикалне састанке, 12. новембра 1956. настао је први авангардни београдски театар. Атеље 212 тог дана се представио публици премијерним извођењем представе “Фауст” Јохана Волфганга Гетеа. У поменутој сали, саукупно 212 столица у гледалишту, освануо је потпуно нови стил до тада непознат домаћој позоришној публици. Читав ентеријер био је скроман “без икаквог декора”. Сцена је била прилично мала, са галеријом и уским пролазима, који су водили до саме сцене.

Било је тешко сценографски организовати представу на тако неуређеном простору, али је амбијент доносио потпуно другачији доживљај публици новог позоришта. Представу “Фауст” режиралаје Мира Траиловић, а на сцену су изашли глумци Виктор Старчић, Мата Милошевић, Марија Црнобори и Љубиша Јовановић. Био је то почетак Атељеа 212, који ће се убудуће смелим приступом издвајати од осталих позоришта у читавој источној Европи.

Сама организација овог београдског позоришта била је потпуно другачија у односу на остала позоришта широм региона. Циљ приликом оснивања Атељеа 212 није био да он буде институција, већ место на ком ће се промовисати нова позоришна уметност. Поред авангарде, ова сцена приказивала је и класичне форме, као нови вид уметничког облика, настао мешањем с њом.

Како је сама организација Атељеа 212 била јединствена у то време, оно није имало стални глумачки ансамбл, већ су глумци долазили из других београдских позоришта. Публици се то посебно допало јер је из представе у представу ишчекивала нове глумачке личности.

Иако су страни аутори били инспирација редитељима овог позоришта, Атеље 212 промовисао је и мноштво наших писаца. Домаће представе су и обележиле историјски рад овог позоришта, како због фантастичних драмских дела тако и због глумачких легенди на даскама које живот значе. Играла су се дела Душана Ковачевића, Бранислава Нушића, Милоша Црњанског, Борислава Пекића и многих других. Позорницу Атељеа 212 оживљавали су Зоран Радмиловић, Бата Стојковић, Ђуза Стојиљковић, Сека Саблић, Мија Алексић, Љуба Тадић…

Нова зграда позоришта отворена је 30. децембра 1964. у некадашњој Улици Лоле Рибара. Атеље 212 данас има стални ансамбл са 34 глумца, али је, као и пре, отворен и за глумце других позоришта. Испред улаза у Атеље 212 налази се Споменик Зорану Радмиловићу у костиму Краља Ибија. Током дугогодишњег рада позоришта уложено је много труда, унесени су бунт и нова уметност, због чега Атеље 212 оправдано носи назив Позориште утехе, наде и слободе.

“ЧЕКАЈУЋИ ГОДОА”

За многе тадашње љубитеље позоришта, прави почетак Атељеа 212 била је представа “Чекајући Годоа” Семјуела Бекета. Наиме, исте године када је и почело са радом, позориште је публици представило адаптацију овог дела, које је било забрањено на нашим просторима. Владимир и Естрагон представљени су публици први пут, а како је представа прошла успешно и запажено, отворио се простор за нове идеје. Кроз Сартра, Фокнера, Јонеска, Камија, Пинтера, Џојса и многе друге авангарда је ушетала у Атеље 212 и заувек заузела сцену.

аутор МИЉА ПОЊАВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ