Scroll Top

Права емоција се не учи

prava-emocija-se-ne-uci
Сличне теме

Постоје играчи и постоје уметници. Они који су у свакој улози исти и они који су у истој улози у свакој представи другачији

Балетски репетитор, педагог, предавач класичног балета и прва солисткиња Народног позоришта у Београду Милица Безмаревић већ четири деценије активно доприноси балетској уметности на даскама које живот значе. Иза себе броји много ангажмана, домаћих и страних продукција, а љубав према балету, као и искуство, годинама успешно преноси новим генерацијама. Тренутно предаје класичан балет, репертоар и методику класичног балета на Институту за уметничку игру, ради као педагог-репетитор компаније Балет младих при институту и завршава мастер студије на Одсеку балетска педагогија.

Шта вас је привукло балету и чему вас је све научио?

– Увек кажем да је балет начин живљења. Он ме је научио дисциплини, одговорности, организованости… да на све око себе гледам кроз лепоту и љубав. Балет је моја свакодневна потреба, као ваздух који дишем или као шољица чаја без које не завршавам дан.

Колико одрицања и дисциплине захтева професија балерине?

– Не волим да чујем да се неко због балетске професије одрекао нечега. То је пут који се изабере. Већ мале девојчице које уписују балетску школу знају шта их чека. Ја сам изабрала да сате проводим у балетској сали, а не у игрању, нисам ишла ни на клизање ни на скијање… Увек сам имала дугу косу, водила рачуна о исхрани, лета и време одмора приводила радно, никада нисам себи дозволила да будем ван форме.

Ко су вам били највећи узори?

– Моји узори су увек били моји педагози и репетитори балета. Њихова посвећеност вашем напредовању и прави начин да из вас извуку оно најбоље је непроцењиво богатство.

Иза себе бројите много ангажмана. Који наступ ћете заувек памтити?

– Многих наступа се сећам… Понекад се успављујем играјући већ нешто толико пута одиграно, али свакако морам издвојити неколико оних који су оставили велики траг у мом срцу.

Представа „Кавез“ у кореографији Лидије Пилипенко изводила се маја 2001. у Сарајеву. После страхота које је доживео тај град није било свеједно отићи тамо као Балет Народног позоришта из Београда. Било је то друго време, после рата, односно бомбардовања, кад смо сами били у кавезу, изопштени из свеколиких збивања у тадашњој међународној заједници. Када се завршила представа, настао је мук… На секунд сам помислила да ћемо, можда, доживети бојкот, а онда је публика почела да устаје, аплауз је трајао читаву вечност. Сви смо плакали, и ми на сцени и публика. Пред очима су ми биле слике ужаса који се дешавао тих година. Желела сам да кажем тим људима да смо били уз њих, иако то увек није изгледало тако, и успела сам. И данас, када одем у Сарајево, прво ми крену сузе.

Да ли је теже савла­ дати покрет или изнети емоцију?

– Да би се савладала балетска техника, играч, на првом месту, мора да поседује физичке предиспозиције везане за нашу професију, а затим да има адекватно школовање. Техника се постиже свакодневним радом, таленат је само мали део који вам помаже у томе. А изнети праву емоцију не можете научити. Зато постоје играчи и постоје уметници. Постоје они који су у свакој улози исти и они који су у истој улози у свакој представи другачији. Ја сам се увек везивала за емоцију, која ми је помагала да лакше савладам технику.

Да ли више уживате у педагошком раду или на сцени?

– Не могу да поредим педагошки и играчки рад. Колико год да имају додирних тачака ипак су врло различити. Можда је у педагогији већа одговорност… Неговати индивидуализам, музикалност, стил и артизам је врло тежак задатак. Специфичност класичног балета је таква да педагог, осим високо професионалне стручне квалификације, мора поседовати и знања из области педагогије, музичке културе, историје и теорије балетског театра, естетике, етике, глуме, анатомије, физиологије и психологије. Свему овоме треба додати и професионалну одговорност, рад, жељу и таленат, као и извођачко искуство, јер се природа игре и техника њеног извођења препознају у извођачко-сценској пракси. У оба случаја неизмерно уживам.

Да ли радије гледате класичан или моде­ран балет и шта мислите о новим правцима у балету?

– У последње време гледам само оне представе које ће на мене оставити снажан утисак. Врло ми је битно да о представи размишљам данима после њеног извођења. Одлазак у позориште за мене је ритуал, нешто где ћу открити нека нова пространства, нове мисли, нове идеје, а не само пуко проведена два сата у гледалишту. Класичан балет је данас у свету доведен до савршенства (извођачки, глумачки, кореографски, режијски, сценографски, костимографски) и другачије не сме да се изводи. Изузетно ценим савремену плесну сцену, која негује посебну телесну естетику, а све више и сама дајем значај перформансу, врло специфичном плесном правцу, који од извођача захтева менталну, физичку и емоционалну потпору.

Какви су вам плано­ви за будућност?

– Искључиво су везани за Институт за уметничку игру. На првом месту нам је циљ да што више промовишемо наш факултет да би у догледно време балетске школе имале адекватан педагошки кадар. Настојимо да компанија Балет младих почне с извођењем целовечерњих балета, поред гала концерата, које имамо више пута у току године. Врло је важно да имамо своју представу, која ће ући у репертоар неких београдских позоришта. Тиме бисмо дали шансу нашим кореографима да раде. Ова тема ме је потакла на констатацију да у години када Балет Народног позоришта слави јубилеј – 100 година од извођења прве представе – на репертоару нема ниједног наслова од нашег генијалног кореографа Димитрија Парлића, чија су дела величана свуда по свету. Такође, није дата шанса ни нашим млађим кореографима да раде у својој матичној кући. Наравно да треба сарађивати са страним педагозима и кореографима, али никада се не сме заборавити традиција нити се сме дозволити да се запоставе домаћи ствараоци.

Фото: Срђан Михић

Додај коментар: