ОДЛАЗАК ИСТАКНУТОГ ДРАМСКОГ УМЕТНИКА ФЕЂЕ СТОЈАНОВИЋА (1948-2021)
Првак Атељеа 212, који је чинио свет чаробним местом за живљење и симболише срећна позоришна времена, преминуо је 5. маја у Београду, после тешке болести
Признати позоришни, телевизијски и филмски глумац, првак Атељеа 212 Феђа Стојановић преминуо је 5. маја у Београду, после тешке болести.
Са неизмерном тугом ову вест су примиле Стојановићеве колеге и поштоваоци, а четири дана касније његовом испраћају за кремацију на Новом гробљу, поред ћерке Зоје и чланова породице, присуствовали су бројни пријатељи и они с којима је дуги низ година делио и сцену и кадрове.
– Дошли смо, на нашу неизмерну жалост, да те испратимо. Ту је твој Атеље, коме си толико дао. Поклонио си нам толике године живота, увек предано, са радошћу. Играо си много, био си увек поуздан партнер, увек се смејао, исијавао радост… Терали смо те да нам певаш твоју омиљену “Дођи да остаримо заједно”. Kако ћемо остарити без тебе? Путуј умиру, нека те тамо горе чувају наши атељеовци, Мира, Муци, Зоран, Пера… И анђели. Слава ти – овим се речима, у име колега, од Феђе у капели на Новом гробљу опростила се глумица Горица Поповић.
Феђа Стојановић је рођен 31. јануара 1948. у породици учитеља и, како је сам говорио, одиграло се све “игром случаја” у Алексинцу. Породица се убрзо сели за Београд, отац завршава права и мења професију, а мајка почиње да води драмску секцију у школи и ту ће Феђа открити љубав према глуми.
Прву улогу добија у филму “Николетина Бурсаћ”. Три пута ће покушати да упише филмску режију, па ће онда “из ината” уписати права, да би на трећој години студија одлучио да упише глуму. И у томе је успео, примљен је у класу професора Миленка Маричића, а потом му се сан остварује позивом легендарне МиреТраиловић да дође у Атеље 212. На овој сцени ће изнети незаборавне и непролазне улоге иако је подједнако успешно и запажено играо и у другим театрима.
– Пре само неколико месеци смо на овој сцени гледали Феђу Стојановића у новој представи (“Дабогда те мајка родила”, прим. аут.), а нисмо ни сањали да ће му то бити последња премијера – казао је Новица Антић, управник Атељеа, где је одржана комеморација повод смрти драмског уметника.
Драматург и књижевник Ивана Димић истакла је да је Феђа Стојановић био одличан глумац, тих, сведен, поуздан, тачан, стабилна тачка за ансамбл и за добру представу неопходан.
– У позориште је улазио превентивно намргођен јер га је осетљивост чинила рањивим. На прву љубазну реч би се насмејао и озарио јер је био добронамеран и права безазлена душа. А кад су навалила тешка искушења, постао је тужан – алудирала је Димићева на трагедију која га је задесила, када му је 2017. изненада преминуо син у Америци, филмски режисер Урош Стојановић.
Глумац и редитељ Ерол Kадић навео је да су обојица болно поднели распад старе Југославије, па су певали често партизанске песме и славили непостојеће државне празнике. – Без њега нисам могао да замислим своје поделе. Никада нећу заборавити како смо се фантастично свађали – присетио се редитељ, па закључио: “Не постоје речи да ублаже тугу када оде неко као Феђа, али нам барем остају сећања, која трају дуго и нико не може да нам их украде. А тамо где иде, Феђа сигурно има с ким да се свађа.”
За редитељку Милицу Kралј у абецеди глумачке уметности, у азбуци Атељеа 212, једно слово суверено припада Феђи Стојановићу, који је био и један од оних који су чинили свет чаробним местом заживљење, а које више нећемо виђати у новом свету, кад коначно једном скинемо маске. – Мој отац Петар Kраљ је веровао да сви они који одаберу позориште као своју професију тиме улазе у једну велику породицу. Тако је и Феђа био део моје породице – истакла је редитељка у чијој је дипломској представи десет година главну улогу играо Стојановић.
Глумац Бранислав Трифуновић се у име свих младих колега захвалио Феђи за радост, емоцију, храброст… – Хвала ти за песме што си нам певао, хвала ти за оне сплавове с рибарима које више никад нисмо могли да нађемо, хвала ти што си увек био уз нас,што си био толико даровит и ненаметљив. Хвала ти што смо увек могли да се ослонимо на тебе – рекао је Трифуновић.
Телевизијски и позоришни режисер Михајло Миша Вукобратовић подсетио је на мемоаре глумца, где се каже како су га многи саветовали да се окане глуме и да је боље да постане певач јер има леп глас, а и певачи више зарађују. Редитељ Кадић је поменуо и текст „Ја, Феђица”, који је Стојановић написао уз жељу да се постави на сцену као позоришни комад или можда ТВ формат, као свеобухватна рекапитулација његовог глумачког живота.
И док се не оствари Феђина жеља, публика остаје да га памти и по улогама у многобројним телевизијским серијама и филмовима, као што су „Вишња на Ташмајдану”, „Тамо и овде”, „Љубав и други злочини”, „Чарлстон за Огњенку”, „Сан зимске ноћи”,„Мала ноћна музика”, „Срећни људи”, „Мој рођак са села”, „Истине и лажи”, „Породично благо”, „Александар од Југославије”…
ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБА