Scroll Top

Превентивно намргођен, али безазлен

preventivno-namrgo-en-ali-bezazlen
Сличне теме

ОДЛАЗАК ИСТАКНУТОГ ДРАМСКОГ УМЕТНИКА ФЕЂЕ СТОЈАНОВИЋА (1948-2021)

Првак Атељеа 212, који је чинио свет чаробним местом за живљење и симболише срећна позоришна времена, преминуо је 5. маја у Београду, после тешке болести

Приз­на­ти по­зо­ришни, те­ле­ви­зиј­ски и фи­л­м­ски глу­мац, пр­вак Ате­љеа 212 Феђа Сто­ја­но­вић пре­ми­нуо је 5. ма­ја у Бео­гра­ду, по­сле те­шке бо­ле­сти.

Са неи­з­ме­р­ном ту­гом ову ве­ст су при­ми­ле Сто­ја­но­виће­ве ко­ле­ге и по­што­вао­ци, а че­ти­ри да­на ка­сни­је ње­го­вом испра­ћа­ју за кре­ма­ци­ју на Новом гро­бљу, по­ред ће­р­ке Зо­је и чла­но­ва по­ро­ди­це, при­су­ствова­ли су бро­ј­ни при­ја­те­љи и они с ко­ји­ма је ду­ги низ го­ди­на делио и сце­ну и ка­дро­ве.

– До­шли смо, на на­шу неи­зме­р­ну жа­лост, да те испра­тимо. Ту је твој Ате­ље, ко­ме си то­ли­ко дао. По­кло­нио си нам то­ли­ке го­ди­не жи­во­та, увек пре­да­но, са ра­до­шћу. Играо си мно­го, био си увек поу­здан пар­т­нер, увек се сме­јао, иси­јавао ра­дост… Те­ра­ли смо те да нам пе­ваш тво­ју оми­ље­ну  “Дођи да оста­ри­мо за­јед­но”. Kа­ко ће­мо оста­ри­ти без те­бе? Пу­туј уми­ру, не­ка те та­мо го­ре чу­ва­ју на­ши ате­љео­в­ци, Ми­ра, Му­ци, Зо­ран, Пе­ра… И ан­ђе­ли. Сла­ва ти – овим се ре­чи­ма, у име ко­лега, од Фе­ђе у ка­пе­ли на Но­вом гро­бљу опрос­ти­ла се глу­ми­ца Го­ри­ца По­по­вић.

Фе­ђа Сто­ја­но­вић је ро­ђен 31. ја­нуа­ра 1948. у по­ро­ди­ци учите­ља и, ка­ко је сам го­во­рио, оди­гра­ло се све “игром слу­чаја” у Але­к­си­н­цу. По­ро­ди­ца се убр­зо се­ли за Бео­град, отац завр­ша­ва пра­ва и ме­ња про­фе­сију, а ма­ј­ка по­чи­ње да во­ди драм­ску се­к­ци­ју у шко­ли и ту ће Фе­ђа от­кри­ти љубав пре­ма глу­ми.

Пр­ву уло­гу до­би­ја у фи­л­му “Ни­ко­лети­на Бу­р­саћ”. Три пу­та ће по­ку­ша­ти да упи­ше фи­л­м­ску ре­жи­ју, па ће он­да “из ина­та” упи­са­ти пра­ва, да би на трећој го­ди­ни сту­ди­ја одлу­чио да упи­ше глу­му. И у то­ме је успео, при­мљен је у кла­су про­фе­со­ра Ми­лен­ка Ма­ри­чи­ћа, а по­том му се сан оства­ру­је по­зи­вом ле­ге­н­дар­не Ми­реТраи­ло­вић да до­ђе у Атеље 212. На овој сце­ни ће изне­ти не­за­бо­рав­не и не­про­ла­зне улоге иа­ко је по­дјед­на­ко успе­шно и за­па­же­но играо и у дру­гим теа­три­ма.

– Пре са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци смо на овој сце­ни гле­да­ли Фе­ђу Сто­ја­но­ви­ћа у но­вој пред­стави (“Да­бо­г­да те ма­ј­ка ро­ди­ла”, прим. аут.), а ни­смо ни са­ња­ли да ће му то би­ти по­след­ња преми­је­ра – ка­зао је Но­ви­ца Ан­тић, управ­ник Ате­љеа, где је одр­жана ко­ме­мо­ра­ци­ја по­вод смр­ти дра­м­ског уме­т­ни­ка.

Дра­ма­ту­рг и књи­же­в­ник Ива­на Ди­мић иста­кла је да је Фе­ђа Сто­ја­но­вић био одли­чан глу­мац, тих, све­ден, поу­здан, та­чан, ста­би­л­на та­ч­ка за ан­сам­бл и за до­бру пред­ста­ву неоп­хо­дан.

– У по­зо­ри­ште је ула­зио превен­ти­в­но на­мр­го­ђен јер га је осе­тљи­вост чини­ла ра­њи­вим. На пр­ву љу­ба­зну реч би се на­смејао и оза­рио јер је био до­бро­на­меран и пра­ва беза­зле­на ду­ша. А кад су на­ва­ли­ла те­шка иску­шења, пос­тао је тужан – алу­ди­ра­ла је Ди­ми­ће­ва на тра­ге­ди­ју ко­ја га је за­де­си­ла, ка­да му је 2017. изне­на­да пре­ми­нуо син у Амери­ци, фи­л­м­ски ре­жи­сер Урош Сто­ја­но­вић.

Глу­мац и ре­ди­те­љ Ерол Kадић на­вео је да су обо­ји­ца бол­но под­не­ли ра­спад ста­ре Југо­сла­ви­је, па су пе­ва­ли че­сто пар­ти­зан­ске пе­сме и сла­ви­ли не­пос­то­је­ће др­жав­не пра­зни­ке. – Без ње­га ни­сам мо­гао да зами­слим сво­је по­де­ле. Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти ка­ко смо се фан­та­сти­ч­но сва­ђа­ли – при­сетио се ре­ди­те­љ, па за­кљу­чио: “Не пос­то­је ре­чи да убла­же тугу ка­да оде не­ко као Фе­ђа, али нам ба­рем оста­ју се­ћа­ња, ко­ја тра­ју ду­го и ни­ко не мо­же да нам их укра­де. А та­мо где иде, Фе­ђа си­гу­р­но има с ким да се сва­ђа.”

За ре­ди­те­љ­ку Ми­ли­цу Kра­лј у абе­це­ди глу­ма­ч­ке уме­т­ности, у азбу­ци Ате­љеа 212, јед­но сло­во су­ве­ре­но при­па­да Фе­ђи Сто­ја­но­ви­ћу, ко­ји је био и је­дан од оних ко­ји су чи­ни­ли свет чароб­ним ме­стом зажи­вље­ње, а ко­је ви­ше не­ће­мо ви­ђа­ти у новом све­ту, кад ко­на­ч­но јед­ном ски­не­мо ма­ске. – Мој отац Пе­тар Kра­љ је веро­вао да сви они ко­ји ода­бе­ру по­зо­ри­ште као сво­ју про­фе­си­ју ти­ме ула­зе у јед­ну ве­ли­ку поро­ди­цу. Та­ко је и Фе­ђа био део мо­је по­ро­ди­це – иста­кла је реди­те­љ­ка у чи­јој је ди­пло­м­ској пред­ста­ви де­сет го­ди­на глав­ну уло­гу играо Сто­ја­но­вић.

Глу­мац Бра­ни­слав Три­фу­новић се у име свих мла­дих коле­га за­хва­лио Фе­ђи за ра­дост, емо­ци­ју, хра­брост… – Хва­ла ти за пе­сме што си нам пе­вао, хва­ла ти за оне спла­во­ве с ри­ба­ри­ма ко­је ви­ше ни­кад ни­смо мо­гли да на­ђе­мо, хва­ла ти што си увек био уз нас,што си био то­ли­ко да­ро­вит и не­на­ме­тљив. Хва­ла ти што смо увек мо­гли да се осло­ни­мо на те­бе – ре­као је Три­фу­но­вић.

Те­ле­ви­зи­ј­ски и по­зо­ри­шни ре­жи­сер Ми­ха­ј­ло Ми­ша Вуко­бра­то­вић под­се­тио је на ме­моа­ре глу­м­ца, где се ка­же ка­ко су га мно­ги са­ве­то­ва­ли да се ока­не глу­ме и да је бо­ље да пос­та­не пе­вач јер има леп глас, а и пе­ва­чи ви­ше за­ра­ђују. Редитељ Кадић је поменуо и те­к­ст „Ја, Фе­ђи­ца”, ко­ји је Сто­ја­но­вић на­пи­сао уз же­љу да се пос­та­ви на сце­ну као позо­ри­шни ко­мад или мо­жда ТВ фо­р­мат, као свео­бу­хват­на река­пи­ту­ла­ци­ја ње­го­вог глу­мач­ког жи­во­та.

И док се не оства­ри Фе­ђи­на же­ља, пу­бли­ка оста­је да га пам­ти и по уло­га­ма у мно­го­бро­јним те­ле­ви­зи­ј­ским се­ри­ја­ма и фи­л­мо­ви­ма, као што су „Вишња на Та­шма­ј­да­ну”, „Та­мо и ов­де”, „Љу­бав и дру­ги зло­чини”, „Чар­л­стон за Ог­њен­ку”, „Сан зи­м­ске но­ћи”,„Ма­ла ноћ­на му­зи­ка”, „Сре­ћ­ни љу­ди”, „Мој ро­ђак са се­ла”, „Исти­не и ла­жи”, „По­ро­ди­ч­но бла­го”, „Але­к­сан­дар од Југославије”…

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБА

Додај коментар: