Природна оаза с дозом мистике

ПЛАНИНА РТАЊ, ДРАГУЉ ИСТОЧНЕ СРБИЈЕ

За овај крај везују се бројне легенде, а на путу до врха Шиљак добро ће доћи прикупљена енергија у светилишту Врело

Планина Ртањ позната је по бројним природним, али и натприродним   феноменима. Многи на овом месту откривају и разне здравствене бенефите, а немали број је и оних који не могу да одоле да током године истраже планинарске руте, које воде до самог врха Шиљак. Јесењи, али, ипак, сунчани дани крајем септембра били су идеални за обилазак планине и насеља Ртањ.

Једна од легенди каже да је Ртањ саградила древна цивилизација пре 500.000 година и да представља пирамиду у чијој утроби живе ванземаљци. Већина пак заступа тезу да је Ртањ природна пирамидална планина коју је погодио метеорит, што је довело до тога да је на овом простору на- глашено магнетно поље, па стога не треба да чуде несвакидашња својства која планина испољава. С друге стране, историју насеља Ртањ, са сигурношћу се може рећи, обележила је једна породица.

ПОРОДИЦА МИНХ

Путујући ка овој дестинацији, у непосредној близини села уочавају се напуштена постројења рудника угља из 1902. Рудник је припадао добростојећој јеврејској породици Минх, која је уједно била и најзаслужнија за развој овог места. Недуго после отварања рудника изградили су сектор за сепарацију, планинску железницу, жичару, парну и електричну централу. Током Првог светског рата немачки окупатори преузели су контролу над рудником и уништили сву машинерију, коп и надземна постројења. Породица Минх тада је напустила Србију, али се по ослобођењу 1918. вратила у Ртањ. Довели су стручњаке из различитих делова Европе да би у што скоријем року обновили и унапредили посао. Рад предузећа развио се до те мере да је у њему било запослено 550 радника и 15 службеника. Изграђени су станови за рударе, здравствена установа , приватна школа, парк-шума, ружичњак и плато, на ком су одржавани разни културни догађаји. После смрти Јулијуса Минха, његова супруга Грета подигла је капелу на врху планине, коју су, нажалост, минирали ловци на злато у потрази за њиховим наследством.

Вођење рудника, уз Грету, преузела су Јулијусова браћа Александар и Адолф. Тако је било све до Другог светског рата, када су Минхови поново били приморани да напусте Ртањ, препустивши индустрију инжењеру Јулијусу Холику.

Холик је био агент Гестапа који је помогао у ликвидацији Алфреда Хермана, сестрића Јулијуса Минха, у нади да ће наследити рудник.

Уследио је слом Хитлера и Југославија је Минховима после рата одузела имовину, као припадницима немачке заједнице, иако су били Јевреји. Заоставштина породице Минх је велика, али препуштена времену и природи. Парк и ружичњак Јулијуса и Грете Минх налазе се у самом центру Ртња, на површини од око 40 хектара. Некада је бројао преко 150 врста дрвећа и цвећа и више од 3.000 садница ружа, а данас се само назиру обриси некадашње раскоши.

СВЕТИЛИШТЕ ВРЕЛО

Незаобилазна тачка на мапи је и светилиште Врело, древно извориште енергије, смештено у шуми надомак центра. Још у доба Римског царства на овом месту се налазила болница у којој су се опорављали легионари. Прича се да су им ране зарастале два-три пута брже него у осталим болницама, стога су баш и изабрали ово место за лечење рањеника.

Врело није добило име по извору воде, већ енергије, коју је 1998. забележио и истражио инжењер Јован Давидовић, а од 2009. у раду му се придружио и међународни истраживачки тим. На овом пункту забележено је извориште јаке електро, магнетне и оргонске енергије, која позитивно утиче на рад организма.

Препоручује се да се у кружно, камено светилиште уђе босих ногу да би енергија несметано продрла у ваше тело. Тако смо се и ми изули, подесили аларм на 20 минута и придружили се неколицини људи у кругу. После одређеног времена проведеног у светилишту осећате се знатно растерећеније и смиреније, међутим, то није био случај и с нашим личним уређајима. Ручни сатови су почели да прескачу, а телефони да губе домет и гасе се. Тек касније смо сазнали да овај енергетски ковитлац ремети рад електричних уређаја, па их је пожељно одложити ван круга. Из истог разлога ово место се не препоручује људима са пејсмејкером или слушним апаратима.

ЈУЖНА СТАЗА

Околина Ртња нуди различите типове смештаја, од луксузних и етно хотела преко бањских и рекреативних центара до пансиона и гостионица. Ми смо се определили за рустични, етно-конак у природи, с прелепим погледом на планину, савршено место за планирање сутрашње руте. Иако источна стаза почиње знатно ближе и завршава се у центру Ртња, ми, као почетници, одлучили смо се за знатно лакшу, јужну стазу. За разлику од источне, јужна страна планине нема богату вегетацију и ниједан извор на ком можете допунити воду, стога треба понети одговарајућу одећу и обућу, као и довољну количину течности.

На путу ка одредишту свратили смо у светилиште да се напунимо енергијом јер свака помоћ је добродошла!

Пошто смо променили три различите путање и залутали неколико пута, стигли смо до свог циља. У подножју стазе сачекала нас је мала, усамљена колиба, из које избијају смех, жамор и примамљив мирис гулаша. Ту смо сели да се окрепимо и информишемо о путу који нас даље чека. Путања је дугачка 15 километара у оба смера, с умереним успоном од 1.000 метара, без великих стрмина и препрека. Стаза је веома посећена, а већина планинара нуди савете, као и друштво које се сретне током пауза које смо често правили. По доласку на врх моментално смо заборавили сав физички и ментални напор који смо уложили током успона. Крај стазе означава велики крст, постављен на разореним темељима некадашње капеле. Поред крста смештени су разни лични предмети, које људи остављају за собом, а ту је и књига утисака да се упише свако ко освоји овај врх. Пошто смо се уписали, нашли смо своје место на трави и препустили се добром дружењу с планинарима и погледу који се пружа преко Карпатских планина све до ушћа реке Саве у Дунав.

Уз причу с новим познаницима, песму и мноштво шала, и сам повратак је лакше пао. Колиба у подножју планине је савршено место за сабирање утисака, уз невероватан залазак сунца. Ништа не може да се мери са сазнањем да сте изашли из своје зоне комфора, померили границе напора и победили себе. Иако је уложен напор, осећај који вас преплави након овакве акције је незаменљив и у мени је пробудио велику љубав према планинарењу, коју ћу даље развијати.

аутор НАТАЛИЈА КУНИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: НАТАЛИЈА КУНИЋ