Вечна дива југословенског глумишта

НЕВЕНКА УРБАНОВА, ПРВА ПРВАКИЊА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

На сцени је махом играла фаталне жене и заводнице, а сличан имиџ имала је и ван сцене

Име Невенка Урбанова на плакату значило је редове испред националног театра и публика је, према правилу, обасипала цвећем и поклонима када би стала на сцену да се поклони након извођења представе. Гужве су бивале и на Андрићевом венцу, где је становала, и поштанско сандуче је сваке недеље бивало затрпано писмима обожавалаца, на која је она, како се наводи, редовно одговарала. Урбанова је била и комшиница књижевника Иве Андрића, тако да се данас на улазу зграде на Андрићевом венцу налазе две спомен-плоче: једна у знак сећања на нобеловца и друга подигнута у част диве глумишта.

Невенка Урбанова рођена је 28. марта 1909. у Старом Бечеју, тадашњој Аустроугарској. Са 16 година долази у Београд с великим сном да постане глумица и заигра на даскама националног театра. Без много муке то јој полази за руком. Након што пролази аудицију 1925. код Милана Грола и Милана Кашанина постаје члан Драме Народног позоришта у Београду, где ће провести цео позоришни век. Причало се у то време да је, након што су јој саопштили да је примљена, млада Невенка узбуђено трчала низ степенице позоришта узвикујући: “Примљена сам! Примљена сам”, на шта јој је један професор добацио: “Можда ћеш се једног дана кајати!”

Према ономе што је у наредних тридесетак година успела да оствари у свету глуме, рекло би се да се није покајала. Прву улогу имала је у представи “Код белог коња”, а 1936. стекла је статус прве првакиње Народног позоришта. Остварила је преко 150 улога. Неке од најзначајнијих су Лола Монтез (“Опчињени краљ”), Баронеса Кастели-Глембај (“Господа Глембајеви”), Госпођа Ерлин (“Лепеза леди Виндермир”), Јулија (“Обожавана Јулија”) и Серафина (“Тетовирана ружа”).

Није била ни најлепша ни најзгоднија, али је зрачила посебном харизмом. На сцени је махом играла фаталне жене и заводнице, а сличан имиџ имала је и ван сцене.

Она је спојила неколико епоха нашег позоришта. Почела је у постромантичној ери с Пером Добриновићем и Жанком Стокић, а расла са својом генерацијом српске модерне, с омиљеним партнером Матом Милошевићем да би напокон заиграла у театру апсурда с Николом Симићем и Снежаном Никшић, писао је театролог Јован Ћирилов.

Иако је 1959. отишла у превремену пензију, због љубави, како су писали тадашњи медији, вратила се 1965. на сцену, гостујући у “Тангу” Југословенског драмског позоришта.

Имајући у виду њен допринос развоју српске позоришне уметности и непролазан траг који је оставила, Музеј позоришне уметности и Савез драмских уметника Србије доделили су јој 1984. највеће глумачко признање – награду за животно дело Добричин прстен.

Невенка Урбанова имала је две велике љубавне приче. Прву са вајаром Душаном Јовановићем, а другу са сликаром Димитријем Дишком Марићем.

Димитрије и Невенка су били необичан пар за то време. Невенка је, наиме, била 20 година старија, што је будило свеопшту знатижељу. Причало се да су и глумици, када би је позивали на вечеру, обавезно напомињали: “Поведите и младог сликара.” У разговору за Новости Марић је након Невенкине смрти описао да су се њихови погледи први пут укрстили на степеницама у Народном позоришту.

– Били су то погледи младог сликара и велике глумице. Она је силазила, ја сам се пењао. У једном тренутку смо застали. Тај тренутак је потрајао 52 године – изјавио је сликар.

После више деценија, Урбанова се 1994. појавила први пут у јавности, у Галерији САНУ, на позив да отвори изложбу поводом 125 година постојања Народног позоришта.

Преминула је 2007. у 98. години. Према Невенкиној жељи, вест о њеној смрти објављена је три дана касније, након што је обављена кремација. Карактером и харизмом, скромношћу и талентом за глуму, као и мноштвом улога које је упечатљиво и непоновљиво одиграла, осигурала је да никада не буде заборављена.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБЕ