Са рокерима прангијао годинама, а онда хармоником залудео Јапан

МИЛИВОЈЕ ПЕТРОВИЋ АКА МИШКО ПЛАВИ, МУЛТИИНСТРУМЕНТАЛИСТА

Отац ми је купио хармонику и био сам задовољан његовим избором. Како су код девојчица били много популарнији гитаристи, почињем да свирам гитару, а у зрелом добу се заљубљујем поново у лепоту акустичног инструмента

Већ као осмогоди­шњи дечак упловио је у музику, солидно свирајући хармо­нику и гитару, а по­четком осамдесетих година, као тинејџер, започиње каријеру на роксцени. У друштву је важио за доброг музичара, због чега су га многи популарни бендови звали на пробе, кућне џем­сешне, а онда и на снимање демо­снимака и плоча.

– Док бих носио велики тврди кофер за гитару по граду, осећао сам се посебно, да ме људи гледа­ ју и мисле да сам, ето, музичар. То су за мене била лепа, давна и наивна времена. Могу да наведем да сам неколико пута, немајући паметнија посла, носио празан кофер по граду јер са гитаром је био значајно тежи, тек да ме људи гледају ­ почиње причу за наш часопис Миливоје Петро­вић ака Мишко Плави, мултиин­струменталиста.

Убрзо након тога почео је и да наступа на концертима. Сарађи­ вао је са разним групама ­ Виа Талас, Безобразно зелено, DBous, Козметика, Екатарина Велика, Пилоти… Кроз богату музичку каријеру створио је аутентични музички израз, свирајући ко­мбинацију класичне, џез и ме­дитеранске музике, користећи елементе соул, фанк, реге и world мјузик утицаја, са наглашеним упливом балканског фолклора у појединим нумерама.

Неколико пута сам, немајући паметнија посла, носио празан кофер по Београду, тек да ме људи гледају, осећао сам се посебно јер сам музичар

У последње време прео­купација вам је хармоника, са којом сте изградили значајну светску каријеру. Како сте се одлучили баш за тај инструмент?

– Када су из школе звали моје родитеље да им кажу да имају веома надареног сина за музику, они су били незаинтересовани. Мој отац, доктор агрономије, није желео да му син буде му­зикант. Но, након више поно­ вљених позива и инсистирања моје наставнице музичког отац, родом из села поред Крагујевца, купио ми је, шта друго него ­ ха­рмонику. Ја сам био задовољан његовим избором. Пратио сам хор основне школе и већ тада наступао на приредбама и так­мичењима по целој старој Југи.

Директор школе ословљавао ме је са маестро. У пубертету уви­ђам да су код девојчица много популарнији гитаристи, па почињем да свирам гитару. И онда са разним великим именима југословенског рока пра­нгијам много година. А онда, у зрелом добу, игром случаја, враћам се на хармонику и заљу­бљујем се у лепоту акустичног инструмента. Почињем редовно да вежбам, много сати дневно, одлазим у Јапан и тамо почиње мој нови живот хармоникаша. У прво време, по повратку у Ср­бију, када би у новинама писали “хармоникаш Мишко Плави”, доживљавао сам благи шок. Јер више деценија у тим истим но­винама био сам гитариста или басиста Мишко Плави. Требало ми је доста времена да се поми­рим с тим.

Како сте се уклопили у другу културу и постигли толику популарност у Јапану?

– Било ми је лако да се уклопим у културу која је у много чему напреднија од наше. Три ствари нас одвајају од животиња – однос човека према другом човеку, однос човека према послу и однос човека према природи. Ту каснимо 50 година за њима… Јапанска храна ми је фантастична. Такође, тамо хармоника важи за женски инструмент. Свирају се мале, лагане хармонике сићушним женским прстићима. И онда ја долазим са огромном хармоником, великим шакама, и у то време у тренингу, јер за свирање, а и ношење хармонике, потребна је и снага. Прво сам почео да свирам на улици, нисам познавао никог. То ми је била давнашња жеља – да видим како то изгледа. До тада сам имао хиљаде концерата у халама, салама, на трговима, некад и пред 100.000 људи. Али на улици, то је био изазов! После неког времена ту су ме запазили људи из музичког бизниса и убрзо потписујем уговор са менаџмент компанијом. Крећу наступи на телевизији, гостујем на радију и почињу турнеје по целој земљи. До сада сам имао више од 150 концерата у најелитнијим салама.

У Јапану сам почео да свирам на улици, а после неког времена крећу наступи на телевизији и до сад сам имао више од 150 концерата у најелитнијим салама

Како је дошло до на­станка триа и сарадње са Василом Хаџимановим и Срђаном Џонијем Дункићем?

У периоду од 2000. до 2013. претежно сам боравио у Јапану, али када сам у том периоду боравио у Београду, направио сам трио. Више музичара је прошло кроз мој бенд, а последња добитна комбинација је са Василом Хаџимановим и Џонијем Дункићем. Заједно свирамо већ десет година и имамо велики број наступа у Србији и региону. Последњи концерт, пре короне, одржали смо у великој сали Коларца поводом промоције нашег новог ЦД. Јако сам срећан да наш трио траје оволико дуго. На концертима, делећи бину са тако фантастичним музичарима, често западам у речима тешко описива стања среће, испуњености, захвалности, усхићености…

На чему радите тренутно и који су ваши планови за будућност?

Управо сам завршио рад на музици за ТВ серију. Очекујем нормализацију концертних активности, позиви су почели да стижу. Преговарам за соло концерт на џез фестивалу у Италији, концерте у Црној Гори, а у августу ме очекује наступ у Француској. Тако да свакодневно морам да вежбам инструмент. Наступи са триом за мене су делимично лакши јер имам две музичке громаде поред – Васила и Џонија, али за соло концерте морам да будем, осим усвираности, и психофизички максимално спреман.

аутор: Миља Поњавић

фото: приватна архива