Српски еп у постапокалиптичном свету

Редитељ Немања Ћеранић о дугоочекиваној премијери “Воље синовљеве”

Један од најоригиналнијих филмова у жанровском и продукцијском смислу у српској кинематографији

Дугоочекивана епска авантура, смештена у постапокалиптични свет, “Воља синовљева” премијерно ће бити приказана 26. новембра у Сава центру. Филм Немање Ћеранића, за који влада велико интересовање, представља иновацију у домаћој кинематографији, како жанровски тако и продукцијски. Детаљније о самом филму, идеји и очекивањима како ће српска публика прихватити нешто што досад није имала прилике да види у разговору за Борбу открива сам редитељ.

Сценарио за “Вољу синовљеву” настао је 2014, снимање је започето 2017, али је убрзо прекинуто. Како се од давно настале идеје стигло до филма толико година касније?

– Прича о “Вољи синовљевој” није уопште лака, то један од најамбициознијих пројеката који смо Страхиња Маџаревић и ја написали још док смо били студенти. Одувек смо маштали да снимимо један такав, продукцијски захтеван, филм, који подсећа на она остварења која смо ми највише волели да гледамо. Када смо 2016. добили средства од Филмског центра Србије, имали смо буџет за пола филма. Нажалост, није било лако да затворимо ту велику финансијску конструкцију. На крају смо се разишли с том првобитном продуцентском кућом и дошли су неки други људи.

Пет година смо трагали. Нико није знао каква ће то авантура да буде. Да ми је неко причао да ћемо тек сада завршити овај филм, не бих му веровао, деловало би ми далеко. Али сада, када се вратим назад, схватим да смо можда и преценили сами себе. Тек након шест година снимања “Телеком Србија” препознао је пројекат, с продуцентом Милошем Аврамовићем. Када је погледао дотад снимљени материјал, Милош је желео да буде део тима и, на крају, постао је продуцент филма и серије. Уз филм, који ће сада имати премијеру, снимили смо и серију од осам епизода.

Како је настала идеја за филм и колико је за вас, као редитеља, била изазовно сместити једну епску причу у будућност?

– “Воља синовљева” је у својој сржи постапокалиптична, епска, авантура, има структуру народне епске песме и то у кључу вестерна и самурајског филма. Делује као мешавина различитих жанрова, али то су жанрови који су мене и Страхињу обликовали. Страхиња је кључни играч у настанку “Воље синовљеве”, од њега је све кренуло.

Идеја је настала 2012, када смо смислили ритуал: људи који седе за округлим столом заврте сабљу и на кога оштрица покаже, тај мора нешто да уради, да оде у освету, на пример. Тај поступак бирања нам је био изузетно битан, као неки свети чин у том нашем свету, који тада још није био постапокалиптичан. Убризгавали смо различите примесе других жанрова који су одговарали самој структури сценарија и онда се појавила постапокалипса, па гусла. То поигравање српском традицијом и историјом убацило нас је у амерички жанр. Било нам је занимљиво не да копирамо класичан постапокалиптични филм, већ да ударимо на нешто што је наше, српско, што долази с ових простора. Када нам је то кликнуло, схватили смо да је много добар спој. Главни мотив приче је очина сабља, сабља која види јунака и спознаје клицу херојства у њему. Очина сабља може да буде и од оца и да се преноси с колена на колено. Цео мотив смо преузели из народне епске песме “Марко Краљевић и очина сабља”.

Колико је тешко било пронаћи локације за снимање?

– Било је тешко. Претражили смо целу Србију и на крају схватили да су борска јаловишта најбоља опција, која подсећа на те далеке пустиње где би наши главни јунаци требало да живе. Услови у тим јаловиштима борских рудника уопште нису били лаки, снимали смо у летњем периоду, када је било много вруће, а глумци су морали да буду у вишеслојним костимима. Морали смо да носимо и специјалне наочаре да та прашина не би улазила у уста и очи.

Да бисмо добили различите атмосфере и пејзаже у том нашем свету, кренули смо даље, путем Фрушке горе. Тамо смо снимали на каменолому Раковац, у пећини Бели мајдан и на Лединачком језеру. Затим смо стигли до Колубаре у Вреоцима, једне ископине која подсећа на пешчане дине које као да нису на планети Земљи. Тамо је пак било много хладно. Снимали смо у децембру и пола екипе се разболело. Након тога отишли смо у Обреновац, на ТЕНТ, то је оно сиво јаловиште које сте имали прилику да видите и у трејлеру. Ова локација доста подсећа на Марс, те нам је одлично одговарала. На крају смо у завршили у Београду, у Индустрији мотора у Раковици. Та пропала индустријска зона “глумила” је затворен, напуштен, град.

Како очекујете да ће српска публика прихватити овај жанр?

– То, искрено, не знам јер ми досад нисмо имали овакав филм у нашој кинематографији. Свакако ће бити занимљив тест и једна врста експеримента – на који начин ће овај филм комуницирати с публиком и колико ће људи то желети да види у биоскопу. Надам се да ћемо привући што више људи јер мислим да је многима мало досадио биоскопски репертоар. Некада су предњачиле комедије, а сада имамо прегршт криминалистичких филмова. Овог пута коначно имамо прилике да погледамо један филм који има епски замах, који у себи садржи и српску традицију.

Интересантно је да је плакат за филм илустровао један од најпознатијих светских стрип-цртача Рајко Милошевић Гера. Како је дошло до сарадње с њим?

– Гера је једна од највећих фаца на стрип-сцени. Најпознатији је по томе што је након Тарантиновог филма урадио стрип “Ђангова освета”. С обзиром на то да је Страхиња велики љубитељ Гериних стрипова, он је дошао на идеју да га позовемо да нам наслика постер. У међувремену је из тога произашло ново пријатељство јер смо схватили да смо слични по питању филмског и музичког укуса, уметности, поп културе. Хтели смо да вратимо традицију израде филмских плаката кроз илустрацију. То се променило осамдесетих година, кад су фотографије почеле да се стављају на плакате. До тада се знало шта значи уметност филмског плаката, кад су их и највећи уметници осликавали.

Позната је анегдота да је Пикасо сликао плакат за “Неретву” и то наплатио у вину. Поред Пикаса, има доста италијанских и америчких уметника који су радили филмске плакате. Нисмо желели да плакат за “Вољу синовљеву” буде с глумцима исеченим и стављеним на постер, већ да Гера, као уметник, понуди своју визију приче, да то буде један уметнички рад.

Ово је, нажалост, било последње снимање Жарка Лаушевића. Како је било сарађивати с њим на сету?

– Жарко Лаушевић је један од највећих глумаца и професионалаца с којим сам имао прилику да сарађујем. Човек који је одмах схватио о каквом се сценарију ради, имао је најтемељнија питања у вези с ликом који је требало да игра. Лаушевић и ја смо за време снимања имали врло близак однос и мислим да је заволео овај пројекат, а ми њега. Нажалост, није завршио улогу до краја јер се пројекат одужио. Међутим, открићу вам ексклузивно, он ће ипак бити у филму, као наратор.

Одлазак у биоскоп и даље је гушт

Како видите будућност филма? Да ли је класичан биоскоп у изумирању или се седма уметност прилагођава технолошким променама попут стриминга?

– Волим да гледам позитивно на будућност филма. Не мислим да ће стриминг сервиси тако лако победити биоскоп јер сматрам да људи и даље воле да оду у мрачну салу, да им то представља посебан гушт и атмосферу у којој колективно посматрају филм и улазе у један имагинаран свет. Мислим да је то људима остало као нека врста ритуала. Свакако да се тај број смањио јер нам је сада све доступно на платформама, али пракса је, ипак, показала другачије. На пример, “Јужни ветар” је имао 700.000 гледалаца у биоскопу, што је невероватан рекорд. “Тома” је имао још више гледалаца, “Недеља” је такође одлично прошла. Статистика показује да, ако је филм довољно добар, људи ће ићи у биоскоп и гледати га. Надам се да ће “Воља синовљева” људима пружити нешто потпуно ново и да је то оно што ће их привући.

Глумачка подела

Бројну глумачку екипу у “Вољи синовљевој” чине Игор Бенчина, Исидора Симијоновић, Марта Бјелица, Сергеј Трифуновић, Јово Максић, Петар Бенчина, Иван Вујић, Светозар Цветковић, Миодраг Радоњић, Милица Јаневски, Златан Видовић, Александар Ђурица, Анита Манчић, Милош Биковић, Иван Ђорђевић, Лидија Кордић, Анђела Јовановић, Џек Димић, Славко Лабовић, Радоје Чупић, Николија Јовановић и Жарко Лаушевић.

Фото: Немања Мишчевић