Судбоносни пуцањ у Марсељу

Деведесет година од атентата на краља Александра Карађорђевића

Српска јавност је деценијама била потпуно незаинтересована за детаље овог убиства, које је светска одмах препознала као догађај који ће изменити историју

Ове године навршило се девет деценија од атентата на краља Александра Првог Карађорђевића у Марсељу, атентата који је умногоме променио судбину српског народа на просторима бивше Југославије. Српска јавност је деценијама била потпуно незаинтересована за детаље овог убиства, које је светска јавност истог тренутка препознала као догађај који ће изменити историју.

Трећи покушај убиства

Краљ Александар је отпутовао у званичну посету Француској, на позив тадашњег министра спољних послова Луја Бартуа. Планом посете било је предвиђено да застане у Марсељу, поклони се испред Споменика Французима страдалим на Солунском фронту и одржи кратак говор.

У Марсељ се искрцао 9. октобра 1934, око 16 часова, а непуних 20 минута касније био је мртав. Оно што знамо и што се видело први пут на филму јер је то и први икада забележени атентат филмском камером – јесте да се атентатор Величко Керин попео на папучицу аутомобила и пуцао пиштољем из непосредне близине у краља Александра. Већини историчара ово је било довољно и више него јасно. Убица је био Бугарин, припадник ВМРО, а истрага ће утврдити да је иза ове организације стајао усташки покрет предвођен Антом Павелићем и потпомогнут државама које су желеле реваншизам и рушење одлука с Конференције мира у Версају, на првом месту Италије, Мађарске и Аустрије.

Ово је био трећи озбиљан покушај атентата на краља Александра. Први је покушао члан Комунистичке партије Спасоје Стејић још јуна 1921, кад је бацио бомбу на кочије у којима су се превозили краљ Александар и Никола Пашић. Други је дело усташког покрета. Он је покушан децембра 1933, кад је краљ Александар долазио у Загреб да обележи свој рођендан, али је полиција добила дојаву и ухапсила несуђеног атентатора. Након тога краљ Александар је схватио озбиљност претњи по његов живот, те је почетком јануара на Бледу написао тестамент, а у телеграму кнезу Павлу означио Мусолинија као налагодавца и човека који жели његову смрт.

Нешто се спрема

Усташе су из овог пропалог атентата схватиле да морају наћи човека који је спреман да жртвује живот и подићи степен заштите података у својим редовима. Организација атентата у Марсељу свела се на неколико блиских сарадника Анте Павелића. Сами атентатори нису знали до последњег тренутка која је њихова мисија.

Због тога југословенска полиција није имала прецизне податке, иако се данас спекулише разним информацијама: да су имали писма с детаљним описом како ће се извршити атентат и слично, што није истина. Наша полиција, по реакцијама и кретању високо рангираних усташа, видела је да се нешто спрема и претпостављала да би то могао бити атентат на краља Александра, али није знала ни где ни када.

У званичној посети краља Александра Бугарској септембра 1934. наши безбедносни органи су мислили да ће ту покушати с атентатом, међутим, све је прошло у савршеном реду. Ближила се посета Француској и желели су да обезбеде и тај пут. Међутим, неко је сигнализирао краљу да ће то бити поприлично скупа организација; по једној информацији, то је био министар полиције Лазић, а по другој, председник владе Узуновић. Краљ је због тога позвао француског амбасадора у Београду и затражио да његово обезбеђење, приликом посете, преузме на себе француска полиција. Амбасадор Кнобел је одговорио потврдно и од тог тренутка је одговорност преузела Француска.

Катастрофални потези Француске

И поред тога, неколико наших високорангираних полицајаца с Владетом Милићевићем на челу, задуженим за надгледање усташког покрета, обрело се недељу дана раније у Француској, носећи са собом фотографије усташа и безбедносну процену која је била врло неповољна и слутила на атентат. Француске власти су одбиле сваки вид сарадње с југословенском полицијом: појачану контролу на границама, већи ниво заштите, провера страних држављана у хотелима… Ништа од онога на чему су инсистирали наши безбедњаци.

На дан када је краљ Александар требало да пристане у Марсељ извршили су неколико катастрофалних потеза: заменили су блиндирани затворени аутомобил возилом отвореног крова, уклонили мотоциклисте који је требало да прате аутомобил и поставили два коњаника, смањили број позорника на улицама, уклонили краљевог ађутанта генерала Димитријевића и доделили почасног ађутанта генерала Жозефа Жоржа. Нису направили тампон-зону између возила и окупљеног народа, већ су допустили да ивичњак буде граница, а он је био преблизу, нису поставили снајперисте на кровове, нису спуштене ролетне и затворене жалузине на траси… Тако је краљ Александар препуштен атентатору на милост и немилост.

Починиоци су брзо ухваћени пошто су били подељени у две групе. Прва је била у Екс ан Провансу и њу су чинили Величко Керин и Мијо Краљ, а друга се налазила у Паризу са Звонимиром Поспишлом и Иваном Рајићем. Француској полицији су побегли Анте Павелић, Еуген Дидо Кватерник и Стана Година.

У судском процесу краљ Александар је убијен други пут. Желећи да сачува добре односе с Италијом, Француска је забранила да се на суђењу спомиње Италија. Осуђени су сви горенабројани, али је Италија одбила да испоручи Анту Павелића и Еугена Кватерника. Да ли би њиховим испоручењем био спречен злочин који се касније догодио у НДХ? Свакако јер су били осуђени на смрт.

Тајна уништеног снимка
Велики број новинских и филмских кућа, посебно из Америке, послао је 9. октобра 1934. своје екипе у Марсељ. Атентат који данас можемо видети снимио је Џорџ Мајет. На том филму видимо улазак ,,Дубровника“ у луку, искрцавање краља Александра, улазак у аутомобил и новинаре који га окружују, а онда и трагичан догађај, али од тренутка када је атентат већ извршен.

Трагајући за информацијама о убиству у Архиву Југославије, пронашао сам интересантне податке везане за филм о атентату. У фонду бр. 102 ,,Збирка Станислава Кракова“, фасцикли бр. пет, пронашао сам текст недељних новина Вандерди, које су објавиле извештај полиције и нама непознату чињеницу. Најбољи филм атентата на Краља Александра у Марсељу снимио је камерман Едмонд Брукс Даскомб, представник једног америчког филмског друштва. Његов филм приказивао је до најситнијих детаља призор атентата и догађаја који су после њега наступили. Видели су се јасно пропусти обезбеђења везани за поредак полицајаца, прилазак атентатора и његово извршење дела, ударци сабљом који су завршили на глави атентатора, метеж који је затим наступио, као и полицију и жандарме који пуцају у окупљени народ. То је био јединствени документ и непроцењиво сведочанство за надлежне институције чији је задатак био да утврде истину. Међутим, шта се десило с тим филмом?

Цензура је скратила филм за једну трећину пошто га је претходно погледала. Све слике које су теретиле полицију и власт уништене су. Неколико дана после јавног приказивања филм је забрањен у Француској и Алжиру. С друге стране, марсељски истражни судија запленио је оно што је преостало од овог документа. Марта 1935. на дну својих последњих страна француске новине пренеле су вест да је, несрећним случајем, изгорео филм који је приказивао призор самог атентата у Марсељу.

Тако је нестало сведочанство јединог непогрешивог и неподмитљивог сведока трагичног догађаја у Марсељу. Ниједно службено саопштење о околностима под којим је филм уништен није објављено. Тим поводом истрага уопште није покренута. Међутим, још много пре хотимичног сагоревања филма, нестало је и оног ко га је снимио: камермана Даскомба, који је, изненада, преминуо у америчкој болници у Неију.

Оскрнављени аутомобил

Аутомобил делаж Д8, са свим оружјем које је заплењено код атентатора, предато је нашој влади годину дана након атентата. Они су били изложени у Војном музеју (данашњи Завод за заштиту споменика на Калемегдану), а након ослобађања Београда ослободиоци су упали у музеј и оскрнавили поставку посвећену краљу Александру. Оружје је нестало, а аутомобил је био преправљен за потребе управе града. У њему су се превозиле помије и млеко. Након што је одслужио своје аутомобил је одвезен на војни отпад. Од њега су остали само фарови, које је успео да сачува Братислав Петковић, покојни оснивач Музеја аутомобила.

Aутор: Милан Богојевић

Фото: Архива Борбе