Scroll Top

Свако позориште је држава за себе

svako-pozorishte-je-drzhava-za-sebe
Сличне теме

ИГОР БОЈОВИЋ, ДРАМАТУРГ, СЦЕНАРИСТА И УПРАВНИК ПОЗОРИШТА “БОШКО БУХА”

Позориште за децу бави се дететом као будућим грађанином било које земље у којој се налази и какав је однос према тој врсти театра, таква ће нам и земља у којој живимо бити

Прва представа Позоришта “Бошко Буха” под називом “Бели Јелен” одиграна је 1.јануара 1951. на сцени Београдског драмског позоришта. У међувремену је позориште добило своју кућу и до сада одиграло више од 300 представа, а кроз позориште је прошло више од пет милиона деце и поводом јубилеја 70 година постојања, које је “Буха” обележио прошле године, представљена је обимна монографија.

Због обнове матичне зграде, представе овог театра се и даље изводе на сцени Театра “Вук”, али се вишегодишњој “борби за реконструкцију” коначно назире крај. О реконструкцији “Бухе”, али и важности улагања у позоришта за децу за Борбу говори Игор Бојовић, драмски писац, драматург и сценариста, добитник Змајеве награде за укупан допринос драмском стваралаштву за децу и вишеструки добитник Стеријине награде, који је већ пет година управник највећег театра за децу на Балкану.

Шта бисте навели као највећи успех Позоришта “Бошко Буха”, а шта видите као лични успех на позицији директора?

– Управо реновирање. Пет година сам се бавио незахвалним послом реновирања и за то време, док су радили лењир и шестар уместо чекића и наковња, имао сам око 200 састанака с разним институцијама с којима је требало издејствовати бројне дозволе и недостајуће папире неопходне за расписивање конкурса за пројекат на ком је ЦИП добио да ради. Пројекат који је готов обухвата и идејно решење позоришта, као и задовољене услове противпожарне заштите, који су од великог значаја и без којих реконструкције не може бити. Искрено, веровао сам да ће се велико отварање догодити већ месец или два по мом доласку, но папири који су сада надомак да буду готови су недостајали. Док читате ове редове, са секретаром за културу града Београда Иваном Карлом биће потписана два, за нас изузетно важна, уговора. Оба говоре о власништву Скупштине града Београда над стамбено-пословним објектом у који је усељено позориште и који дају легитимитет овој значајној установи културе следећих пола века, што ставља тачку на имовинско-правна питања која је Скупштина града могла да има. У преводу, ниједан власник стамбеног или пословног простора у згради на Тргу републике број 3 није и неће имати просторних афинитета према највећем и најзначајнијем позоришту за децу на Балкану, за чије је оснивање “крив” лично Нушић. Искрено, велики је изазов, а верујем и да се тако осећају и људи из Секретаријата за имовину Скупштине града, који је и носилац целог посла, радити на реновирању зграде у коју већ више од 70 година није уложен ни динар. Позориште је урадило све што се од њега очекивало и сада је Секретаријат за имовину на потезу. Јер: “Ко ће ако не ми и кад ако не сад!”

У доба информационих технологија, када деца добијају инстант решења за све, како их привући театру и уопште одржати дечју пажњу током читаве представе?

– Бивало је време ВХС касета, видео-рекордера, а потом и ЦД, па добри, стари биоскоп није изумро. Једна од основних човекових потреба је она за подражавањем живота, а театар нам то даје и нуди. Не будимо стога животиње, већ оно што јесмо, будимо људи. Такође, основни предуслов да се представа у “Бухи” уопште ради јесте да се его детета у сваком тренутку поштује, као код било ког одраслог човека. Једно тако могуће је привући и одржати њихову пажњу. Решење за многе животне проблеме касније ће налазити управо у бајкама које буду гледали, читали, размаштавали… Јер бајке нас својим архетипским ситуацијама и уче животу и живљењу.

За децу кажу да су најискренија и најзахтевнија публика, па ипак да ли мислите да се на позоришта за децу гледа с мање озбиљности у односу на позоришта за одрасле?

– То је тачно. Ако им буде досадно, она ће, без пијетета који ми одрасли према популарном глумцу имамо, без сагледавања његовог минулог рада, напустити салу. Таква, за мене, ноћна мора још нам се није догодила, бар не у “Бухи”. А што се маргинализације позоришта за децу тиче… Видите, свако позориште је држава за себе и потпуно је погрешно поредити се с било ким. Док год будемо мислили другачије позориште за децу биће на још већој маргини него што јесте. Позориште за децу бави се дететом као будућим грађанином било које земље у којој се налази и какав је однос према тој врсти театра, таква ће нам и земља у којој живимо бити. Да и не говорим о томе колико представама школујемо децу за публику позоришта за одрасле. Још је Србољуб Луле Станковић, некада наш уметнички директор, говорио да, када бисмо вршили било какву евалуацију рада Позоришта “Бошко Буха”, најпре би требало пребројати сву редовну публику позоришта за одрасле. Сви они су одреда, на свом развојном путу, били, као деца, и посетиоци “Бухе”.

С обзиром на то да сте драматург и сценариста, да ли је и колико заправо тешко створити квалитетан позоришни садржај?

– Присталица сам оне врсте драматургије која сматра да сама линија приче мора бити толико аристотеловски добра да постаје небитна. Простор за аутора је управо између архетипских ситуација које нам сама бајка, по себи, даје. Простор за њега је у “ундерлине меанингс”, у значењском нивоу, било да ствара у позоришном, шекспировском, молијеровском или ростановском стиху или прози. Ако се о свему, па и о овоме, води рачуна, створити добар позоришни садржај није лако, али ако – баш зато је и изазов за све ауторе, па и за писца, од чијег дела све почиње, велики. Веома је добро, кад пишете, да унапред знате и продукционе могућности позоришта, глумце који ће на сцени оживети ликове које стварате.

Од “Пепељуге” до “Бокешког д-мола”

Које представе бисте издвојили, а које су премијерно изведене док сте на челу “Бухе”?

– Свакако “Пепељуга”, коју сам писао по поруџбини још претходног управника, “Мачора у чизмама”, затим “Снежану и седам патуљака”, коју је у стиху за Позориште “Бошко Буха” написао Љубивоје Ршумовић, и наш апсолутни позоришни хит “Хајди”. Затим Ла Бишов “Флорентински шешир”, у режији Даријана Михајловића, “Поштени провалник” Дарија Фоа, у режији Милана Караџића, и, наравно, “Бокешки д-мол” Стевана Копривице. Све ове наше представе су и позоришни хитови и изводе се уз поштовање свих мера, те је у сали безбедно. Градски секретар за културу нам је обећао, а одређене кораке у том смеру и предузео, да нам услови за рад буду и бољи. Стога, не часите часа, већ добро дошли у Позориште “Бошко Буха” – поручује Бојовић.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТО: “БОШКО БУХА”

Додај коментар: