Светионик српске културе

Два века Летописа Матице српске, најстаријег књижевног часописа на свету

Идеја оснивача била је да се обухвати све што се на књижевном иисторијско-културолошком плану збивало код Срба и осталих словенских народа

Ова година протиче у знаку великог јубилеја Матице српске – два века од оснивања њеног Летописа. Реч је о најстаријем живом књижевном часопису на свету, који без престанка излази од 1824. Прослава јубилеја одржаваће се на различитим тачкама српског духовног простора где живе Срби и где постоје трагови српске културе, не само у градовима широм Србије већ и у Републици Српској, Црној Гори, Темишвару, Бечу, Пешти, Санкт Петербургу… Током године биће објављено неколико зборника радова и књига које ће говорити о историји часописа, за октобар је најављен велики међународни књижевнонаучни скуп, а обележавање јубилеја биће настављено и у 2025, с обзиром на то да је први број Летописа носио ознаку ,,За год. 1825.“.

Јединствени у свету

Први број Летописа Матице српске објављен је октобра 1824. Делује необично и чудесно податак да је такву тековину створила управо српска култура, тако често изложена прекидима развојних континуитета, наводи се на сајту Матице српске.

– Треба да смо поносни на чињеницу да имамо часопис таквог континуитета. У свету заиста нема сличног примера осим овог и једног америчког часописа, који је почео да излази 1819, али у почетку није био књижевни, већ религијски и политички. Постоје још неки стари књижевни часописи у Француској и Русији, али с огромним дисконтинуитетима. Летопис је очувао свој основни концепт и негује га од почетка, а таквих примера у свету нема – истиче Драган Станић, председник Матице српске.

Према његовим речима, оквир који се успоставља све време током излажења Летописа је, пре свега, свесловенски, а потом европски и светски.

– Летопис је имао и својеврсну улогу старинског календара, будући да је и покренут са идејом да региструје и описује битна догађања у српској култури, а онда је то повезивао с идентитетским питањима – казао је Станић.

Први број

Часопис је, под називом Сербска летопис покренут захваљујући иницијативи Георгија Магарашевића, тадашњег професора новосадске гимназије, уједно и уредника првог броја. Издавач је био ,,књигопродавац новосадски“ Константин Каулиција, а часопис је штампан у Будиму, у штампарији Краљевског универзитета будимског.

Идеја је била да се обухвати све што се на књижевном и историјско-културолошком плану збивало код Срба и осталих словенских народа. Прва свеска најавила је да је реч о броју за 1825. и да ће излазити четири пута годишње јер је толико било великих пештанских вашара на којима би се могао продавати.

Као велики ерудита и добар познавалац ондашњих културних прилика и потреба, Магарашевић се определио да издаје часопис у којем ће објављивати грађу о словенском свету и српском народу, историјске чланке, књижевне прилоге и друга обавештења о књижевној и културној делатности од значаја за Словене и Србе. Ту своју замисао доследно је спровео већ у првој свесци Летописа. Она је, на први поглед, била слична ондашњим популарним српским алманасима с календаром и поучно-забавним садржајем.

На почетку је штампан православни календар с посрбљеним именима светаца и глаголским падежним облицима у духу народног језика. Након тога долазио је преглед европских владара и основних података везаних за њихове земље, те преглед народних скупина према етничком пореклу и религији, а потом и одговарајући преглед народа у Аустријској царевини. Пратио га је хијерархијски уређен попис српског свештенства, а у посебном одељку налазио се и преглед Срба аустријских официра. Оно што је представљало куриозитет часописа и требало да пробуди занимање и обогати сазнање српске читалачке публике били су посебни одељци који су садржали биографије знаменитих Срба, текстове о српској историји, словенским народима и просветним установама у словенским земљама, укључујући и земље које су улазиле у састав Аустријске царевине, а и саму Србију.

Посебну драж доносили су књижевни текстови, писани у духу просветитељских идеја, те писма знаменитих Срба попут Доситеја Обрадовића, Павла Соларића и Григорија Трлајића, али и библиографски записи о књижевности словенских народа и делима српских писаца.

Богат и разноврстан садржај часописа завршавао се рубриком Смесице, у којој су биле саопштене вести са освртима на актуелне догађаје у српској књижевности и култури.

Матица српска за спас

Летопис је, с временом, постао централно место на којем су излагани резултати српског књижевног и научног стваралаштва. Систематски се бавио сазнањима која у средиште пажње стављају језик, књижевност, историју, религију, фолклор и културу, не само српског народа него и целог словенског света. Како је Магарашевић то срочио: ,,Све што се год словенског народа од Адријатског до Леденог и од Балтиског до Црног мора, а особито што се нас Сербаља тиче и то у књижевном призренију“, а под геслом ,,Никога не увредити, но свима што више ползе принети.“ Одзив читалачке публике у почетку је углавном услед непросвећености и неписмености био веома мали. Потешкоће у организацији читавог посла подстакле су Магарашевића да се посаветује с пештанским трговцима и интелектуалцима, који су закључили да решење треба потражити у оснивању културне установе која би не само бринула о часопису него и развила знатно шири програм рада. Стога је у Пешти 1826. основана Матица српска, чијим је настанком спречен ризик од гашења Летописа.

Часопис је често мењао име: Новиј сербскиј летопис, Сербскиј летопис, Србскиј летопис, Србски летопис, Српски летопис, а од 1873. носи данашњи назив.

Промене кроз историју

Након Магарашевићеве смрти 1830. уредништво је преузео Јован Хаџић (Милош Светић) и часопис је постао стварни орган Матице српске и књижевне групе око ње. У пештанском периоду (1830-1864) Летопис је неговао словенску књижевну и културну узајамност, али је све више пажње посвећивао српској и осталим јужнословенским књижевностима, нарочито под уредништвом Јакова Игњатовића (1854-1856), који је покушао да га модернизује и од њега направи трибину савременог књижевног стваралаштва.

Под утицајем моћних и конзервативних патрона Јована Хаџића и Саве Текелије, Летопис је штампан старим правописом. Није излазио 1835. и 1836. године јер је Матица српска тада била укинута. За обнову Матице и Летописа веома је заслужан Теодор Павловић, уредник од 1832. до 1841. Након пресељења Матице српске у Нови Сад 1864, специфичним одабиром тема, Летопис је постао све више историјски и књижевно-историјски часопис.

Крај 19. века донео је највеће промене, нарочито у време мандата Јована Ђорђевића и Антонија Хаџића, када је усвојен Вуков правопис и Летопис постао главни научни и књижевни часопис.

За Летопис су у то време писали Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Јован Дучић, али и велики социјални реформатор Светозар Марковић. Током уредништва Тихомира Остојића (1912-1914) јавила се иницијатива да се помоћу овог часописа подигне национална свест српског народа под аустроугарском влашћу.

Његово излажење је обустављено током Првог светског рата, а обновљен је 1921, под уредништвом Васе Стајића, који је настојао да кроз њега пласира идеје о социјалистичком хуманизму.

До 1924. излазио је нередовно и стално мењао уреднике. Марко Малетин, уредник у периоду 1924-1929. успева да од Летописа начини актуелну месечну публикацију која прати књижевни, културни, економски и политички живот, а приписује му се и прва делимично сачињена бибиографија часописа.

Године 1953. Летопис је покренуо питање српско-хрватског књижевног језика, што је резултовало Новосадским договором из 1960. и радом на састављању заједничког српско-хрватског правописа. У овом периоду посвећивано је доста пажње и многобројним народностима које живе у Војводини. Часопис су тада уређивали и Живојин Бошков, Младен Лесковац, Бошко Петровић…

Од уредништва Александра Тишме (1969-1973), Летопис је почео да се развија првенствено као књижевна ревија, што остаје до данас. Октобра 2020. за главног уредника именован је песник Ђорђо Сладоје. И поред многобројних критика током дуге традиције Летописа, упућених углавном на рачун његових конзервативних узуса, за многе генерације писаца, историчара, критичара и других културних прегалаца одувек је била привилегија и част писати за овај најстарији књижевни часопис на свету.

Национална читанка

Од свог настанка Летопис је обједињавао и покривао све просторе на којима живе они који српски језик проучавају или говоре, стога је и данас незаобилазан извор за проучавање српског језика на катедрама за славистику широм света и национална читанка која обједињује српски културни простор. Према подацима из 2021, Летопис се шаље у 27 држава, на преко 200 адреса, објавио је Културни дневник РТС.

Аутор М. М., М. К.

Фото: Матица српска