Траговима Јелене Анжујске

У посети Манастиру Св. Георгија у Брњаку

На овом месту је у 13. веку била школа за девојчице, коју је подигла и о којој је бринула краљица Јелена, жена Уроша И Немањића

У миру и тишини несвакидашње природне лепоте, ушушкан у брежуљке, оивичен храстовима и брезама, уздиже се Манастир Брњак, посвећен Св. Георгију, чији се празник прославља и као сеоска слава. На северној страни Мокре горе у општини Зубин Поток, у селу Брњак, овај женски манастир грађен је у близини темеља средњовековне цркве, те се након више од шест векова поново чују звона и служе литургије на овом светом месту. Недалеко од манастира је језеро Газиводе, које скрива потопљене дворе српске краљице Јелене Анжујске (1236-1314).

Према речима монахиње Манастира Брњак с којом смо разговарали, владика Теодосије донео је одлуку да се на овом месту оснује манастир, поверивши ту свету дужност игуманији Стефаниди, која је 2020. у Ибарски Колашин дошла са 16 монахиња.

– Манастир је скоро основан. Градња цркве започета је на иницијативу Радивоја Добрића из Зубиног Потока. Његово родно место, село Брњак, није имало цркву. Најближи манастири су Црна река и Дубоки поток. Раде Добрић је желео да се овде подигне црква у знак сећања на његовог деду Сава Добрића, свештеника ког су убили Арнаути док је обављао свештеничку службу 1917. С благословом епископа Теодосија, изградња цркве започета је 2016, а освећена 2018. На Видовдан 2020. сестринство се доселило у тада још недовршени конак. Отад до данас много тога је изграђено и на новим објектима се тренутно ради – каже монахиња манастира.

Предео одише немањићким духом. На овом месту је у 13. веку била школа за девојчице, коју је подигла и о којој је бринула краљица Јелена, жена Уроша И Немањића. Иако је имала дворове у Требињу, Бару и Котору, она је одабрала да баш овде, на Косову и Метохији, проведе највећи део живота, где се и упокојила.

– Након упокојења супруга Уроша, краљица Јелена је живела на овом месту 37 година. Сиротиште које је подигла било је истовремено и школа, где се учило писмености и ручним радовима. На њеном двору преписиване су књиге, постојала је и радионица за вез и, уопште, девојчице су васпитаване и учене лепом понашању и писмености. Јелена Анжујска је истовремено била и владар и мајка, не само краљевима Драгутину и Милутину већ и многој сирочади. Она је присутна у сећању и свести народа овог краја кроз векове, помиње се и у делима Григорија Божовића.

Када се упокојила 1314. у свом двору у Брњаку, као што усмено предање каже, народ овог краја однео ју је на рукама у њену задужбину – Манастир Градац, што говори о великој љубави и поштовању које су имали према њој. У Манастиру Тврдош у Херцеговини чува се њена нетљена рука, одакле смо добили честицу њених светих моштију за наш манастир – објашњава нам монахиња.

У манастирском храму чувају се и честице моштију Св. Георгија, Св. Пантелејмона и многе друге. Сестринство се потрудило да сакупи и сачува бројне разбацане надгробне споменике који су се налазили око темеља средњовековне цркве у близини.

Поред манастира Црна река и Дубоки поток, ово је сада још једна светиња у Ибарском Колашину која нас подсећа и враћа у немањићко време, где се окупља верни народ и, заједно са сестрама манастира, моли се и труди за очување наше историје и културног наслеђа.