Трновит пут до крунисања краљица

КАКО ЈЕ БИТИ ЖЕНА МЕЂУ СВИМ ТИМ МУШКИМ ВЕЛЕМАЈСТОРИМА

Од најранијих дана даме су играле шах, Елизабета Прва је чак важила за одличног играча, али је први светски шампионат за жене одржан тек 1927.

Жене су игра­ле шах у Шпанији , Француској, Немачкој и Великој Британији од самог почетка. Краљица Елизабета Прва је важила за одличног играча шаха, али и у многим другим земљама постоје записи о томе да су истакнуте даме још од најранијих дана играле шах. Некада је ова друштвена игра била разонода виших слоје­ва друштва, који су могли да приуште себи слободно време и вишесатно мозгање над цр­но-­белом таблом. Данас готово да нема особе која се није опро­бала у овој занимљивој игри, а шах је једна од малобројних дисциплина у којима жене могу да учествују у такмичењу и за­ једно са мушкарцима односно против њих.

СВЕТСКЕ ПРВАКИЊЕ

Али у почетку су шаховски ту­рнири били намењени искљу­чиво мушкарцима, па је тако први светски шампионат за жене одржан тек 1927, а свет је добио и своју прву крунисану шахо­вску краљицу ­ Веру Менчик. Звезда међународних шахов­ских кругова тог времена титу­лу светске првакиње успешно је одбранила шест пута, а врхунац каријере достигла је када је својим неизмерним талентом и радом на турниру у Рамсгејту, у конкуренцији мушкараца, освојила друго место. Победа коју је однео легендарни Хозе Раул Капабланка промакла јој је за само пола поена. Постхум­но, 2011, примљена је у Светску шаховску кућу славних у Сент Луису, као једина жена међу 16 шаховских великана.

Међу носиоце званичних ша­ховских звања прва се умешала Људмила Руденко 1974, освоји­вши титулу интернационалног мајстора, а први шаховски ве­лемајстор међу женама постала је Нона Гаприндашвили 1978. Важна прекретница у женском шаху и један од преломних тренутака за његов развој до­годио се 2002, када је најстарија од три чувене сестре Полгар, Јудит, победила прворанги­раног шахисту света непри­косновеног Гарија Каспарова и тиме постала најуспешнија шахисткиња свих времена. Са само 15 година постала је на­јмлађи велемајстор на свету, претекавши Бобија Фишера, а у току каријере успела је да победи чак 11 најбољих актуел­ них и бивших светских првака. Поред тога што је дала наду и ветар у леђа читавој заједници шахисткиња, заједно са целом својом породицом успела је и да разбије многе предрасуде о женском шаху. Јудитин отац Ласло Полгар био је образова­ ни психолог, који је веровао да се генији не рађају већ стварају, те је живот читаве породи­це претворио у експеримент. Иако је у тада комунистичкој Мађарској то било необично, одшколовао је све три ћерке, користећи специјални програм да би од њих створио изузет­но успешне људе. Најстарија ћерка Жужа (Сусан) постала је велемајстор, Софија интерна­ционални мајстор, а Јудит се упи­са­ла у исто­ри­ју ша­ха, као убед­љи­во на­ј­бо­ља ша­хи­ст­ки­ња свих вре­ме­на.

11

женских велемајстора има Србија

Мно­га све­т­ска истра­жи­ва­ња о ра­зли­ци из­ме­ђу му­шка­ра­ца и разлици између мушкараца и жена у шаху која су уследила након тога углавном су водила до истог закључка. Посматрају­ ћи на глобалном нивоу, на сваку жену која игра шах има чак де­ сет мушкараца, што ће рећи да главна разлика није способност, већ прилика и она није урођена, већ је просто питање вероватноће.

СРПСКЕ ШАХИСТКИЊЕ

До­ма­ће да­ме, за­љу­бље­ни­це у шах, одувек су држале ко­рак са светом и истицале се, па се тако Србија данас може поносити са чак 11 женских велемајстора. Као прве међу најбољима, издвојиле су се Верица Недељковић и Ми­лунка Лазаревић, које су, уз то, биле и главни ривали. Ве­рица Недељковић носила је титулу велемајстора ФИДА од 1977, када се титула први пут и по­ја­ви­ла, ше­стос­тру­ка је победница Југословенског женског првенства у шаху, а најбољи ранг у каријери имала је 1959, када је освојила сребро на светском првенству. Две године касније, као успех који се посебно издваја, успела је да победи и тадашњу светску пр­вакињу Нону Гаприндашвили. Поред тога што је била успешна шахисткиња, успела је и да постане прва жена инжењер бродоградње у Југославији.

Када говоримо о Милунки, с поносом можемо рећи да је она ша­хи­ст­ки­ња ко­ја је пот­пу­но про­ме­ни­ла пред­ста­ву о уло­зи же­не у игри на 64 по­ља. Ка­ријеру је започела у време када у Европи готово да и није било игра­ча ша­ха леп­шег по­ла, а њена достигнућа и допринос по­пуларизацији шаха подстакли су многе будуће шахисткиње да следе њен пример. Своје­ времено је важила за једну од најлепших шахисткиња у исто­рији и водила је боемски начин живота.

Њен главни ривал на националним турнирима била је Недељковићева, али је укупна победа ипак  припала Ми­лунки, која је 11 пута била државни пр­вак. На другој женској шахов­ској олимпија­ди одржаној у Сплиту 1963, ко­ју је упра­во она ини­ци­рала, два бисера домаћег шаха до самог краја турнира ишле су у корак са застрашујућом совје­ тском екипом коју су чиниле Нона Гаприндашвили, Татјана Затуловскаја и Кира Заворики­на. Пре последњег кола југо­словенска репрезентација била је само пола бода слабија од СССР, тако да је све одлуче­но у међусоб­ној борби. Меч је завршен 1:1, а наше представнице су кући понеле сребро.

Осамдесетих година се појави­ла но­ва ја­ка генерација ша­хисткиња коју је предводила Алиса Марић, која је пости­гла чак и већи успех од својих претходница.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВ БОРБЕ